Неда и ја

Тек сам уписао Академију заједно са два Годара, једним Трифоом, три Фелинија и неколико Бергмана, а онда се појавила Неда. Наравно да сам се одмах заљубио у њену слику у новинама, али авај, имао сам седам година више од ње. Она девојчица, а ја момак за женидбу у пристојним породицама. Проклињао сам што се нисмо родили у некој веселој земљи на истоку где се човек у 21. може лепо оженити цурицом од 14. Али није само строга држава била мој проблем, још више ме секирао онај срећковић Пурке (благо њему !).

Смишљао сам како да је ангажујем, али опет су се испречили матори редитељи, домаћи и страни. Истини за вољу, она чувена стрепња од женске лепоте ипак је била препрека највећа. Дакле, остало ми је само да је гледам, и могу вам рећи да Десанка није у праву. „Љубав није лепа само док се чека”.

Има лепо име, нешто као нада, светло дуго „е”, а онда акорд потврдног „да”. Само сам ја умео у том имену да чујем једно несрећно „не-да”. Такав је живот у двадесетим годинама.

У то време моја генерација је имала допунске студије код професорке Зоре Кораћ. Није баш трошила речи на теорију. Требало је само избећи њено: То ти је без везе. Таман сам замислио (наравно, генијалну) ствар која би повезала камеру, мене и Неду, кад чујем да се млади Карановић сетио пре мене; снима емисију „Мала Неда”.

Прошло је још неколико година и најзад сам имао улогу за њу. Добро, можда није била баш за њу, сирота сељанчица, ћерка примитивног сељака, али предуго сам чекао прилику. Ипак, испало је баш за њу, из тешког сељачког гуња, из штале, сијале су чувене очи. Мрачна зимска сцена добила је неочекивану светлост.

Озбиљна, а насмејана, позитивна, стрпљива. И квалитет који многи глумци никада не савладају – умела је да слуша и да покаже да је чула. Знам да глумцима не изгледа тако, али они обично имају најбољи третман у екипи, сви се брину да им буде топло, да им не буде досадно, да су сити и не много пијани. Умела је ту пажњу да прима као госпођица, као нешто што јој природно припада, а другима не изгледа неумесно.

Снимали смо скоро месец дана по великој зими у Иванову, близу Панчева. Сјајна екипа, Драган Максимовић, Љуба Тадић, Бата Живојиновић, Столе Аранђеловић… Није нам било лако да се растанемо. И заиста, Неда и ја се нисмо растали, наставили смо пријатељство. Имао сам у то време леп атеље на Бањици, журка непрестана. И данас ме многи подсећају колико су уживали на Бањици. Не кажу, али знам да им је то што су могли да буду близу моје гошће Неде, био важан зачин.

После неког времена, опет сам имао улогу као скројену за глумицу Арнерић – Рина Марић у Нушићевом Покојнику. Лепа, хладна, отворена, а непрозирна. Била је опет природна звезда у друштву блиставих глумаца.

Са великим симпатијама сам гледао њен труд да се у Србији нешто промени. Искрено ју је болела несрећа у Србији под Милошевићем, загледала се у Ђинђића и ДС. У том је била боља од мене. Ја сам био изгубио наду, али нада је имала Неду. После је Неда имала наду, и то толику да је због ње пристала на ружну грешку, да прећути да је била у Бодруму.

На почетку изборне кампање у зиму 2003, за ДС ствари нису изгледале нимало добро. Вукли смо се по маргинама вести, а онда сам дошао на идеју да признамо Бодрум. Једне вечери, не баш сасвим лако, убедио сам Бориса, али требало је да уверимо и Неду. Отишли смо сутрадан код ње, била је затечена, али јој је терет пао са душе. Тражио сам од ње да, кад се то деси, кад Борис призна лаж, не даје никакве интервјуе нити изјаве, да само поделимо једно њено саопштење које смо заједно саставили. После неколико дана појавила се прилика. Борис је признао, што га је довело на прве стране новина и одмах променило перцепцију странке и поготово њега.

Неда ипак није издржала. Давала је изјаве, али нисам могао да је осудим. Имала је велику потребу да објасни, ако већ није могла да оправда. Тако је изашла из гротла политике и вратила се међу уметнике, међу нас, који лажемо да бисмо друге увеселили.

И још важније, вратила се својој публици. Лепо је видети да су је људи разумели и да су јој опростили. Не треба јој већи успех.

Александар Мандић, редитељ

Прилог за књигу о Неди Арнерић, 2011.

Views: 163