Памтим једну анегдоту коју сам чуо одавно. Долази краљу Архелају брица и пита га: „Ваше величанство како желите данас да Вас подшишам?“ „У тишини“ одговара владар.
Сећам се и приче о Шопенхауеру. Извесна госпођа Маркет чаврљала је пред његовим вратима са пријатељицама, он је тражио да се склони, она је одбила, филозоф узима штап и после кошкања цела ствар се, после неколико година, завршава на суду тако да је Шопенхауер морао да плаћа дебелу одштету госпођи, до краја живота. После је у тој скоро идиличној предисторији данашњег таламбасања, написао есеј „О буци.“ Прогласио је звук за главног непријатеља било каквог озбиљног размишљања. И заиста, свако ко хоће да мисли, попут краља са почетка приче, одлично зна да ништа не омета тако као звук; оно што примамо ушима онемогућава уму да се усредсреди.
Бука скреће пажњу на себе, без обзира на вољу. Ми смо увезани на звукове као марионете и не можемо да их не примећујемо. Слух је током еволуције развијен као систем раног упозоравања. Опасности су биле велике, било их је много а слух је служио као стражар и опомена. Било је важно чути и најмањи шум у даљини. Зато је људско ухо тако осетљиво, мерна скала за звук почиње шумом који производи пад игле на под, рачуна се да је то минимум који човек може чути.
Можемо да се правимо како не примећујемо тандркање трамваја на улици, испод прозора, и да наставимо посао, али људски мозак то региструје као упозорење и у телу ствара напетост, грч и стрес. Мозак је старији од воље и функционише, како кажу научници, „примитивно“, онако како је функционисао милионима година пре вокмена.
Истраживање рађено 2005 године са људима који станују поред аеродрома показало је да и поред тога што спавају, авионска бука људе погађа тешко. На сваки бучни надражај, скаче притисак, ослобађа се хормон стреса, ремети се стабилан рад срца и ефекти остају у телу дуго након буђења и промене места. Светска здравствена организација тврди да је, после загађења ваздуха, бука највећа опасност по здравље. Quantifying environmental health impacts
Зашто смо тако толерантни према том загађењу? Свако ко се побуни сматра се за чудака, асоцијално гунђало. Важнији је ваљда туристичко-еротски углед Београда него здравље десетина хиљада Београђана који се буде оштећени. „Нека иду на село! Град припада нама и нашим мотоциклима.“ Може ли ико да ми објасни како је могуће да мотоцикли могу да производе неограничену количину буке и да то не само да није кажњиво, већ је „кул“ и „секси“. Ти даноноћни прдавци могу да пробуде хиљаде људи поред чијих кућа турирају, и то не занима никога. Напротив, они који би да спавају, ометају оне који „иду у живот.“ Или у смрт. Како то да кола без ауспуха не могу да се региструју, а за моторе као да важи обратно.
Онда дочекате одмор и пођете на Аду или море да дођете себи. Ту вас тек чекају: деца вриште без разлога, матори се деру у води иако су на дохват руке, на променадама се преклапају озвучења која се надмећу у бумбању басова, водени скутери који, чини ми се и не служе ничему другом него да урличу како би заглушили што више купача, ако их већ не могу и буквално треснути. И на плажама трешти тај тонски смрад што се сада зове „нумера“ , на чамцима круже озвучења која се дерњају о дечијим представама и бродским излетима, онда глисери, па мотори, мотори…
Мање од сто година пре нас музика се могла чути само ако неко свира ћемане, клавсен или гусле. За мање од једног века створена је незамислива ситуација у којој нас музика прогања где год се затекнемо. Мени најтеже пада тај ужас који се чује по кафанама, од кога не можете чути саговорника. Када замолите да се утиша, сазнајете да је то ниво и врста звучног ђубрета који је прописао газда, и да особље то не сме да мења. На западу уме да буде и горе; лудилом децибела управља корпорација која је власник ланца кафетерија, ниво буке је прописан на том нивоу.
Све те Цецерлуше које оријентално јодлање продају као музику, ти мушки разбијачи чаша који набреклих грла кукају за Њом, ти „уметници“ (ДЈ) који свирају грамофон – све би то било у реду када би се служило насамо, онима који хоће да ризикују о свом трошку. Али, дебели звучни смог прекрио је сваки кутак јавног простора, чепићи за уши не помажу, трујемо се цупкајући у ритму.
А можда све ово и мора тако бити у једној цивилизацији којој не требају људи загледани у себе. Пожељни су само они који буље у свој телефон.
Телевизијски и филмски редитељ, Aleksandar Mandić
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 23.август 2014.
Views: 1171
Poštovani g. Mandiću,
Hvala Vam na podršci da se ne osećam kao “matora budala” što mi smeta “prejako”. Ne smeta mi toliko buka koliko bezosećajnost naših sugrađana, komšija “umetnika” i drugih. Kao mlad slušao sam Cepeline i Deep Purple do daske ali sam ipak uvek imao rezerve prema tome da nije jedina muzika i da sam ja najvažniji na svetu, tako da sam utišavao muziku na prvu opomenu komšija.