Данас, о једној чаробној књизи. О математици. Ви, наравно, овде можете престати да читате даље, јер сте као и  сви стручни само за политику.  Погрешићете.

Звучи невероватно, али доскора највећи математички проблем може да разуме свако ко је  завршио основну школу. Сећате се сигурно Питагорине теореме: A2  +  B =  C2 . Замислите сада да уместо квадрата на левој страни формуле мењате степене: 3,4..6..8…питање је да ли су и изнад  хипотенузе (C) ти исти бројеви? Постоји ли уопште било који цео број за који формула важи као у случају квадрата? Одговор је прост и за њега је знао још Питагора: не постоји, али ту проблем тек почиње, то треба и доказати. Преко две и по хиљаде година покушаји не успевају, а случај  је у математици познат као ФЕРМАОВА ПОСЛЕДЊА ТЕОРЕМА  као што аутор Сајмон Синг каже у поднаслову своје књиге.

Прво поглавље се зове “МИСЛИМ ДА ЋУ ОВДЕ СТАТИ” и почиње овако:

“Архимед ће остати упамћен И када Есхил буде заборављен зато што језици умиру а математичке идеје не. Бесмртност је можда смешна реч али ту математичари имају најбољу шансу, ма шта то значило.” – Г.Х. Харди“

23. Јуна 1993 у Кембриџу, дешава се најважније математичко предавање у 20. веку. Присуствује две стотине најбољих математичара од којих само четвртина може потпуно да разуме густу мешавину грчких симбола и алгебре која прекрива таблу. Остали просто неће пропусте да буду сведоци историје. По интернету се раширила вест да ће сесија кулминирати решењем Фермаове теореме, најпознатијег математичког проблема на свету.

Када су три табле биле пуне, предавач је застао.  Прва табле се брише и алгебра се наставља. Сваки ред као да је један мали корак ближе решењу али ни после пола сата предавач не објављује крај. Професори згурани у прве редове очекују закључак. Студенти стоје и нетремице гледају у њих очекујући и најмањи миг да је све готово.

Том сценом почиње узбудљива и чаробна  књига ФЕРМАОВА ТЕОРЕМА о  лепоти, страсти и слави људског напора који помера границе, о посвећењу  без видљиве сврхе. Јунака књиге, Ендрју Вајлса упознајемо као десетогодишњака, који  на повратку из школе свраћа у локалну библиотеку да прелиста књиге. Година је 1963, земља Енглеска, место Кембриџ и ђак једног дана наилази на књигу ПОСЛЕДЊИ ПРОБЛЕМ о загонетки која мучи људе преко две и по хиљаде година. Решења нема.

Почетком 17. века у Француској ствара математички геније Пјер д’Ферма који своје слободно време траћи као адвокат. На примерку класичне АРИТМЕТИКЕ питегоријанца Диофантуса, на маргини бележи чувену примедбу: “Имам заиста  диван доказ за ову претпоставку, али је овде мало простора да га наведем.” Од тада, преко три и по века тај невини математички свет и не помишља да Ферма можда и није имао решење, већ покушава да открије  шта је имао на уму.

Основац Ендрју је опчињен, а његов живот коначно опредељен. Он завршава школе, стиче титуле и осамдесетих година постаје професор математике на Универзитету Принстон, на катедри коју је прославио Ајнштајн, и ту стиче углед једног од најталентованијих умова.  По природи повучен, следеће деценије уопште се не појављује на симпозијумима нити у часописима и сви претпостављају да је ипак у питању биолошки часовник који у математици куца исто као у спорту. Једино његова жена зна тајну: Ендрју ради на решењу највећег проблема. Повлачи се на таван њихове куће и по десет сати дневно покушава да испуни свој сан. Шеф катедре  га ослобађа редовних обавеза, тај благословени господин га оставља на миру, иако је индивидуализам сасвим превазиђен у једној делатности већ потпуно оријентисаној на тимски рад.

После седам година монаштва професор Вајлс стоји пред светском елитом; после тридесет година ученик Ендрју, у свом родном Кембриџу, исписује кредом по табли последње редове. Већ се распознаје  финале, неколико последњих потеза по табли и окрет према публици. Почињу да севају прошверцовани блицеви, Ендрју лагано спушта креду и тихо каже: “Мислим да ћу овде стати.”

Сви устају, аплауз се пролама по холовима Њутновог института који стоји

на ободу универзитета, удаљен од студената и осталих атракција. Зграда је пројектована тако да охрабрује научнике да сарађују и размењују идеје. Сваки кабинет окренут је према форуму у средини. Математичари се наводе да проводе време у отвореном  простору и препоручује им се да не затварају врата.  И лифтови, направљени за само три спрата, имају табле као и свака просторија, укључујући клозете.

Обично верујемо како су математичари неки уврнут сој опседнут сувопарним бројкама. Књига Сајмона Синга сведочи о нечем сасвим супротном, осветљена је љубављу за један свет кога мотивише чиста лепота математике. И то су људи: завидни, сујетни, компетитивни, арогантни али као и велики уметници, страсно занесени  правим естетским нагоном, трагачи за вечним истинама. За разлику од науке, која се само приближава истини и чији докази нису апсолутни – што јој и омогућава развој – математика нуди идеално, савршено сазнање. Можда за нас ипак има наде када смо од свих универзитетских дисциплина, баш  тој области најуспешнији!

Без обзира на еуфорију, требало је  изабрати најбоље светске математичаре да буду судије и провере Вајлсове доказе. Његово име је већ на свим насловним странама. Писац ових редова сазнао је тада за ову причу преко прве странице Њујорк Тајмса, а текст се протезао преко још једне целе, огромне, стране тих новина. Нико не сумња да  је Вајлс добитник Волфскелове награде од 50.000.долара, намењене ономе ко изведе доказ.

У 19. веку, у Немачкој зиви Пол Волфскел, индустријалац, богаташ, педант и аматер- математичар. Поред бројева, воли и једну даму која га изневери. Очајан, одлучује да се убије, али не онако како би се то чинило којекуде, већ, плански, по немацки! Испланирао је сваки детаљ, начин, оружје и тачан сат. Све је обавио по плану, али му је преостало још неколико сати. Да прекрати време узима да чита рад познатог математичара тог доба Ернста Кумера, о Фермаовој последњој теореми. Мало по мало, уноси се у бројке и проналази “рупу” у Кумеровом доказивању! Седа да исправи грешку и успева у томе, али му прође време за одлазак на онај свет! Теорема у целини ипак остаје нерешена,  Волфскел наставља да живи и завешта награду за онога ко изведе доказ у року од 99 година.

Скоро век касније јављају се Вајлсове судије. Пресуда: ДОКАЗ НИЈЕ ВАЛИДАН! Пронађена је “рупа” у доказивању. Током три и по века хрвања са проблемом, много пута су аутори “решења” морали да прихвате ту тешку вест. Професор, доктор Ендрју Вајлс се повлачи на таван. Да се убије или умије?

Аутор књиге има изванредан таленат да приближи математичке и научне теме свакоме, да ту езотеричну материју преплете са правим драмским ликовима од Питагоре до данас.  Ево само једне скице: почетком 19. века једна дама, Софи Жермен, бива опчињена Фермаовом теоремом. Пошто се у то доба не може ни замислити да женски ум може смислити ишта логично, она се преруши у мушкарца да би могла да настави са радом. И успева да учини први велики пробој  према  решењу.

Пуну годину после умивања професор Вајлс излази са  новим, допуњеним решењем. Опет га чекају неизбежне судије.

19. септембра 1997. у Србији су били избори,  професор (математичар) Божић саветује кандидата Драшковића, а професор Ендрју Вајлс прима Волфскелову награду. Фермаова теорема је решена.

Ово је књига о узвишеном свету у коме не одлучује галама, сила или бројност оних који нешто тврде, већ само безгрешне бројке. У праву је само онај ко је открио истину. Има ли ишта даље од хаоса у коме сви живимо?!

Телевизијски и филмски редитељ, Aleksandar Mandić
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 24. август 2013.

Views: 5

3 Comments

  1. Sjajan tekst. Toliko ljubavi i verbalizovanih dobrih osećanja o ljubavi i posvećenosti predmetu nečijeg interesovanja i izučavanja kod mene stvara veliki entuzijazam. I obara uverenje da čovek ne može ništa sam da postigne. Ovo je (na moju žalost i drugo) prva informacija o Fermanovoj teoremi, pa ne mogu ništa smisleno da dodam. Ali pismena sam, naći ću tu preporučenu knjigu, pročitaću pa ću moći da se uključim nekim sledećim povodom.
    A Aleksandar Mandić ostaje moj kandidat za ministra kulture Srbije.

  2. Aleksandar Mandic zaista svaki put ukrasi Dodatak. Ja imam otpor prema matematici, kao i vecina ljudi, ali ovo pokazuje kako moze da se pise o stvarima koje su teze. Bravo g. Mandicu!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *