Нисам сигуран да приватна сећања нас маторих много значе. Коме то треба и чему служи? Све је то “вода испод моста.” Вероватно, уживање доносе само нама који се сећамо, јер све ће то бити само прах разасут изнад океана. Па добро, кад већ имам прилику, да уживам мало.

Ја сам градско дете. Отац није никада био у државној служби, био је приватник, стаклорезац. Однос власти према тој касти био је исти као данасњи однос народа према богаташима. Нешто као мржња и стално сумњичење да ту нису чиста посла. Ниједна привилегија државе није се односила на њих, за разлику од осталог народа, сами су уплаћивали себи за пензију и осигурање у посебан фонд. Када су сви државни фондови отишли бестрага, овај приватнички је био здрав и у плусу. Тако је то било неко време, па су га онда једноставно ови губитнички фондови, прогутали; то се звало „обједињавање“.

После рата у моди су била мала, округла џепна огледалца, круг отприлике као кад спојите кажипрст и палац. Метални оквир, назад сличица, Ава Гарднер и тако то, а између, парче новине да се сачува сличица од црне хемикалије на позадини огледалца. Правио ћале то на велико, сећам се да се у и кући склапало, лепо се продавало на вашарима. Једног дана, тату ухапсе. Шта је било? Разбило се неко огледалце код неког савесног комунисте, па је тај уредно проверио оно парче новине у средини „сендвича“ и установио да је то округли исечак из листа Време које је излазило за време  окупације. И шта је то друго него подмукла непријатељска пропаганда под маском огледалца, коју непријатељ, тј. приватник, подмеће у точкове нашег развитка. То што су те новине уредно куповане на државном отпаду, тешко да би помогло ћалету да не заглави дуже у  апсу, да није имао старог кума, новог пуковника, па је тако некако његова гаранција помогла да се после месец-два отац домогне слободе. Недуго затим кум је заглавио на Голом отоку. Ту приватни стаклоресци нису могли помоћи, али сам ја био задужен да повремено однесем нешто хране или одеће његовој жени.

Обично се детињство памти као леп период слободе, радости, игре и невиности. Ништа од тога у мом сећању. Скоро ничега се не сећам до шесте године живота, само су остала осећања: туга, тескобе, усамљеност и страхови. Завидим уметницима који из тог рудника радости копају материјал за рад.

Памћење догађаја почиње са поласком у школу. Живели смо на Црвеном крсту, прилична провинција у односу на центар Београда. Одвели су ме до школе, око километар хода, и предали на старање постаријој учитељици Рогићки. Ђаци подједнаки: жгољави, сиромашни, послушни, уз врло ретке изузетке. Та данас заборављена особина се у то време подразумевала. Деци није било места тамо где одрасли седе и разговарају; данас када се међу старијима појави дете, све се прекида и пуна пажња се окреће према детету, оно постаје центар погледа и љубазне притворности. Ономад, дете је имало одмах да оде, да не омета одрасле својим глупостима. Наравно било је изузетних ситуација, али ред се знао. Не кажем да је то било боље, видећемо шта ће испасти од ових генерација, али често данас пожелим стари обичај.

Не сећам се никога кога су родитељи доводили у школу, сви смо ишли и враћали се сами. Тачно, није било аутомобила, али смо и ми некако били учени да будемо одговорни. Стрепели смо помало од родитељских састанака, али ме никада нису терали да учим. Мој посао. Тата иде у радњу, мама ради у кући а ти учиш школу. Ако нема довољно за живот, татин проблем, ако храна загори, мама није радила добро, ако немаш добре оцене-ниси учио. Јасно.

Само је књижица на полугођу и крају године била тренутак истине. Касније, већ у средњој школи на полугођу сам донео књижицу са неким тројкама, све осредње. Ћале је то погледао и рекао мајци: сутра га спреми да иде са мном у радњу. И стварно, ујутру, рано буђење и са ћалетом на посао. Радња мала, хладна, свуда мокро, бука и прави рад, рукама. Око подне сам ишао кући и доносио тати ручак у посудама „на спрат“.  Потрајало је то неко време, мени је изгледало као вечност. Онда смо обавили разговор: „Хоћеш ли да учиш школу или занат?“ Те године на крају сам био одличан.

У кући су се поштовали православни обичаји. Тата није радио на Божић и за славу.Сутрадан би обавезно на вратима радње затицао решење о казни јер је радња била затворена, инспекције су биле савесне у борби против назадних елемената. Водили су ме у цркву, увек досадно место. Ипак, и данас одем понекад, када ми је заиста тешко.

Ако вам све ово изгледа као неко величање патријархалног живота, грдно се вара. Просто тако је било, и тако се са мном завршило. Са неким другима другачије.

Већ сте закључили да сам био јединац, нисам имао ни куче, нити сам га желео.Имали смо рођака у Сарајеву, познатог пекара испред чије радње је увек био ред и из његове пекаре кола са коњима су разносила хлеб широм Сарајева. Имао сам око 5 година и једног јутра су ме пустили да седнем поред кочијаша и да се провозам по Сарајеву. Лепо је било док нисмо дошли пред једну кафану, на неком тргу близу железничке станице. Мајстор је сишао са кола да однесе хлеб и остао сам на седишту сам. Тада је запиштала нека локомотива, коњи су се поплашили и полудели. Појурили су около као подивљали, лево-десно, ја сам био престрављен, онда су се после махнитања около кола преврнула и ја сам пао право на главу. Бол и чворуга на глави нису били ништа у поређењу са доживљајем страха од подивљалих коња. То ми је остало за цео живот, дубоки страх од животиња. Видим их као нешто што се не да контролисати, што може да угризе или нападне изненада и без повода. Просто, животиње не припадају мом свету, веома уживам у биљкама и изнад свега у мору, најчудеснијем делу природе, кога се зачудо не бојим ни када мало полуди. А кад се стварно разгоропади – нисам баш сигуран да је ово истина.

Живели смо у стану на мансарди, педесетак квадрата, а у кухињи је био хладњак. Велика кутија, две преграде са поклопцем одозго. У једну преграду се стављала храна а у другу велике коцке леда које су по кућама разносиле ледаџије колима са коњском запрегом. Сваких неколико дана, нови лед који је чувао хлад овог „фрижидера.“ Једног дана, појавили су се у излозима прави фрижидери. Велики, бели, глатки и фантастични као и све што је долазило са запада. Мајка се заљубила у справу и почела да убеђује оца да купи фрижидер. Није то ишло глатко. Тата је тврдио да нам ништа не фали овако, да је фрижидер скуп, да нам уопште не треба. Чини ми се да су њене придике трајале месецима и као што обично бива, он је попустио да се ослободи те муке. И стиже фрижидер. Распакују га лепо, мама га опере детаљно, смести га поред зида и укључи у струју. Узмувала се око њега, увече долази тата и тражи да види тај лед и проба нешто ‘ладно из фрижидера. Мајка каже како је још рано, још није стигао да се охлади. Сутрадан се враћам из школе, фрижидер стоји на сред кухиње, отворени прозори и врата, мама јако нервозна. Шта је било? Мама прави промају да охлади фрижидер јер он уместо да хлади-греје! Мора бити да му не прија оно место поред зида па треба да му се угоди једном добром промајом, да се расхлади. Ништа не помаже, долази тата и има да чује истину од очајне мајке. Сутрадан зову сервис, људи дођу и установе да је ствар покварена, донесу други и спасу мајку од нервног слома. Тако смо први имали фрижидер, али смо са бојлером и телевизором добро причекали.

Књига у кући није било. Уствари јесте, један предратни комплет Нушића који је попунио малу полицу изнад кауча. Тата је читао Вечерње новости које је на тролејбуској станици продавао омањи слепи човек, чика Љуба. Узвикивао је наслове дана и сви смо га знали као „новинара“. Мама је читала православни календар а књиге нико није дирао осим мене. Прва читатељска искуства су ми била драмска и мислим да ме је то определило за цео живот. Хтео сам да глумим, да подражавам те ликове па сам кренуо у Радио Београд, код Бате Миладиновића. Повремено су требала деца за радио драме, тако сам видео и праве глумце. Онда је прорадила и телевизија па су нас узимали за дечије емисије. Мој први редитељ био је Сава Мрмак а ја сам у некој прегради изводио неку пантомиму, уживо! То „уживо“ ме је такође заразило за цео живот. Узбуђење које доноси чињеница да се не сме погрешити, да нема понављања ни исправке, одредило ме је као обожаваоца живе телевизије. И даље сам у томе догматичан, једино жива телевизија је „права.“ Много година касније урадио сам и магистарски рад „Телевизија пре појаве магнетоскопа“, справе за снимање. Тај период телевизије је сасвим заборављен, а у том добу телевизије су правиле чудесне програмске спектакле.

Један од пројеката у том златном добу наше телевизије била је и драматизована Нушићева „Аутобиографија.“ И ту сам играо неку малу улогу у разреду, али сам узео тај текст и на завршној свечаности у мојој основној школи, када смо добијали „дипломе“, режирао сам са својим другарима из драмске секције ову ствар и глумио наратора Нушића. Био је то заиста огроман успех и весеље за публику, родитеље углавном. То је моја прва режија, непоновљиво усхићење. Наставио сам  и у средњој школи. Првили смо рецитале, мале комаде, чак ишли по месним заједницама на „тезгарење.“ После смо ја и Лане Гутовић, први глумац те „трупе“ делили металне парице на повратку кући, у трамвају. Од мене ипак не би било ово што сам да на Црвеном крсту није постојало Београдско драмско позориште и биоскоп Авала. Не сецам се висе који сам комад прво гледао. Можда „Плачи вољена земљо“ јер је играо један наш вршњак Мића Крављанац, касније познати хокејаш, а на сцени префарбан у јадног црначког дечка који пати у расиситичком окружењу. Устајали мирис позоришта, узбуђње при гашењу светла и дизању завесе, прелаз из стварности на снове позорнице опило ме је; пратио сам шта се дешава на сцени са пуним саосећањем, отворене душе. И касније, гледао сам све звезде тог позоришта, а Бату Живојиновића сам виђао и испред позоришта како чиука са својом Лулом. Биоскоп ме је опчинио још више. Срамота ме да кажем до које године сам имао дилеме о томе како је могуће да сви ти глумци буду истовремено у више биоскопа, нисам могао да се помирим са тим да су то сличице, хтео сам да верујем да су предамном живи, стварни људи. Права хипноза. Често сам се из биоскопа враћао кући без шала или капе коју бих занесен просто заборавио на седишту. Треба ли да додам како мајка никако није одобравала овакве заносе који коштају.

Онда је дошао синемаскоп. Први филм на широком платну у боји „Кармен Џонс,“ осавремењена адаптација Бизеове опере. Веровали или не, музику сам научио напамет, могао сам редом да певам све арије. Како? Наравно да нисам могао толико пута да идем у биоскоп, али сам могао да начуљим уши поред излазних врата где се сасвим лепо чуо тон. Ко зна колико пута сам тако стајао поред врата, слушао дијалог и нарочито песме, замишљајући оно што се види на екрану. Веровали или не.

Радио ме узбуђивао на чудан начин. Не толико оним што се емитује колико окретањем скале. Сви ти разни језици ко зна одакле, шиштања и цијукања радио таласа све ми је то покретало машту која је замишљала тај огроман, недокучив свет, толико неупоредиво већи од моје мале скучене стварности. Свет се тада још није био смањио, даљине су биле недостижне и радио ми је пружао ту меланхоличну чежњу за даљинама и огромностима света. Онда је дошао грамофон. Чешки Супрафон и неколико плоча на 78 обртаја. Иво Робић „Хеј Џо, (онда банд викне „ЏО!“) „дуг је пут до њеног стана, ал’ ја морам сваког дана, хитат’ мојој драгој.“ То је био мој први rock’n’roll. Укључен у радио „Космај“ трештало је то по кући, да бисе увек завршило уласком мајке која би све утишала на њој подношљиву меру.

Уписали су ме у школу „Станковић“ на часове виолине. Научио сам мало да свирам али сам је од почетка мрзео и завидео онима што свирају клавир јер притисну дирку и добију праву, чисту ноту. Мрзео сам да вежбам, али сам ипак научио ноте и касније, заволео класичну музику које сам много пренео на мале екране.

Кад је дошло време бријања, постао сам члан групе Елипсе. Добро, не баш прави музичар, бринуо сам о њиховој техници, заказивао свирке, ишао на пробе, мало допевавао у позадини понеку терцу и лупао у даире. И неке текстове сам написао, безвредне наравно. Ко год каже да је почео да свира роцк због уметности, масно лаже. Свирало се само зато да би нас приметиле девојке. И било их је, не баш као око Битлса, а и Борко из Златних дечака је био много успешнији, али и ми смо се сналазили. Тако сам провео и прву целу ноћ са женским бићем у нашој шупи за инструменте, на једном прашњавом старом каучу. Ујутро када смо изашли је било пролеће, празан град, мириси, птице…и један нови прави мушкарац у Београду.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Људи, сећања – Данас

Субота / недеља 17. – 18.мај 2014.

Views: 1038

2 Comments

  1. Opora priča… Prilično siva. Ne znam da li sam ja svoje odrastanje u svom sećanju obojila ružičasto… jer… sećam se velike, uređene kuće na brdu Juhor u kojoj sam bila jedino dete, i uveče, osluškivala i gledala drvene roletne i krošnje drveća, ušuškana u zaštiti sobe i toplini posteljine… I trčanje, beskrajno, sa punim plućima i otvorenim očima, po livadi, iza malog stana mojih roditelja… ili, lepo, malo dvorište, puno zelene trave i prostrto ćebe, a na ćebetu moja mala sestra i ja sa igračkama, a kućica pred mojim očima – mali zamak u kome smo sa mamom čekale uveče tatu da dođe sa dalekog puta…

  2. I još jednom: da li je baš tako bilo ili ne, nevažno je… ova moja sećanja me greju danas i izvor su energije i mašte, zanosa i činjenja, u trenucima kada su mi baš potrebni… a takvih trenutaka imam…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *