Волфеншисеновци

У швајцарским брдима постоји место у коме живи 2000 људи, по имену Волфеншисен. У сасвим слободном препеву – Вукојебина. Место неприметно, без неке велике привреде, само неколико хотела за скијаше. Пре двадесетак година влада у Берну је проценила да је то најбоља локација за изградњу складишта нуклеарног отпада. Пре локалног референдума (метод одлучивања о свему у тој земљи) дошли су анкетари који су питали грађане да ли прихватају ту одлуку. Више од половине, 51% мештана одговорило је да прихвата такво решење, ако тако одлучи парламент.

Да застанемо. Ова већина показује да је осећање дужности према својој земљи веће од страха и одбојности према непожељном складишту. Оно што је још речитије, таквим одговорима слободни људи потврђују своје поверење у одлуке власти, веру да та власт неће урадити нешто што би им могло шкодити. Прилика за прво поређење са нама.

Следеће питање анкетара, који очигледно нису очекивали овакав резултат, било је: “Да ли бисте прихватили одлуку парламента ако би сваки мештанин, сваке године добио новчану накнаду у висини просечног дохотка у вашој општини?“  Нуклеарно складиште уз овакву шећерлему уместо 51%, сада прихвата свега 24,8% грађана. Анкетари су имали и питање у коме су повећали накнаду за неколико хиљада франака годишње. Подршка је пала испод 22%. На питање о разлозима за овакав став, четири петине од оних који су одбили  заслађене предлоге је објаснило: „То је питање грађанске дужности. Ја нисам особа коју можете поткупити“.

Осећам скоро физички бол од неизбежног, инстиктивног поређења са нама.

Јуче је био 5. Октобар. Звали су ме новинари да упитају шта мислим о протеклом туцету година. Нудио сам им ову причу, за њих превише дугу и апстрактну. Они би да излијем жуч на ову или ону власт. А мени изгледа да нам не вреди ни 5. ни 6. ни било који октобар, укључујући онај руски, док нисмо у стању да будемо, макар мало, Волфеншисеновци.

Врло вероватно да су ови резултати другачији него у било којој другој земљи, нико не воли нуклеарни отпад испред куће али, мене брине наша мука. Наша немоћ да ставимо било коју другу потребу изнад своје, да пропустимо возило које хоће да промени траку, да одвојимо динар за поправку лифта кад станујемо у приземљу, да поклонимо свој бубрег некоме коме треба, онда када нама више не треба, да са гађењем одбацимо мито, да се не судимо са родбином чим нас родитељи напусте; тај људски програмски  „баг“ оставиће нас дуго, дуго, у сутерену Европе.

Чујем галаму: „Лако  је њима, они су у богатој и уређеној Швајцарској.“ Они нису такви зато што живе у Швајцарској већ је Швајцарска таква зато што су је тако направили људи. Та земља није им пала са неба, створили су је својим трудом, етиком, националном толеранцијом и дисциплином. Нису то људи направљени од неког другог хуманог материјала, исти смо. Само што је у нама (због историје ваљда) блокиран ментални центар за заједницу.

Aleksandar Mandić, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 6. октобар 2012.

Views: 922