Прочитао сам све битне књиге о Стаљину и Сибиру. Ствар је јасна, параноидни психопата води свој народ у светлу будућност, без обзира на цену. При том изведе оригинални допринос историји људских патњи: ломљење моралне кичме; жртве са ентузијазмом признају злочине које нису починили, они пред вешалима верују у своју „објективну кривицу.“
Имао сам већ довољно година да пратим Сартра како изиграва будалу машући по париским улицама Маовом црвеном књижицом, пошто је претходно написао како није његова дужност да пише о совјетским радним логорима. Ништа ме у Кини није тако зачудило као подизање огромног Маовог маузолеја на сред трга Тјенанмен. Тај баја је имао идеју да се такмичи са Стаљином у превођењу својих сународника у комунистички рај једним великим скоком напред, опет без обзира на људски бол. За доручак је требало прогутати црвену књижицу, по дану топити шерпе у милионима „кућних железара“, ако се нађе времена између масовних каштиговања народних непријатеља. За тај подухват који је коштао неколико тричавих милиона живота, Кинези данас тврде да је Мао био „70% у праву“ и плаћају државног сликара који има само једну дужност, да сваке године наслика нови портрет Великог вође изнад улаза у Забрањени град. И та прича ми је јасна, њихова ствар.
А онда, најстрашнији експеримент тог крвавог века, Пол Потова завера против свог Кмерског народа, подухват без премца да се уништи било какав траг цивилизованог живота и одмах оствари „прави“ комунизам у коме нема места за докторе, градове, поште, лекове, школе, струју, станове, књиге… Ниједан ужас није био раван овој акцији тог (наравно) француског ђака,
Прескочимо скромније доприносе Франка, Салазара, Пиночеа који се манијакално труде да сачувају своје сународнике од ужаса комунизма, опет без обзира на цену. Па онда огромне напоре Енвера Хоџе и Чаушескуа да одбране своје поданике од пошасти капитализма. Вероватно сам неке и пропустио, али све су то јасне слике Двадесетог века.
Са перверзним уживањем пратим остатке тог лудила у Северној Кореји, те комичне слике династије Ким које стижу свакодневно, мада признајем да би ми уживање било знатно мање да сам грађанин Јужне Кореје и да ме у ципели жуља врх ракете са атомским пуњењем.
Све ово ипак успевам некако да разумем.
Али, Немачка и холокауст! Немам ту памет да схватим како се то могло догодити. Да се цео један народ током неколико година преобрази до те мере, да у људским бићима, својим сународницима којима се десило да буду Јевреји, виде не само своје непријатеље – то би већ било решиво неким сукобом – већ нешто што не припада људском роду, нешто попут пацова, буба шваба, трулог меса. Или нешто што уопште није живо, као неки пањеви згодни само за потпалу.
То није био рат са Јеврејима, тај народ, вековима научен на прогон и патњу, уопште није пружао отпор, ако се занемаре неколико безизгледних гето устанака и величанствена побуна једне зондеркомандо групе у Аушвицу. Дакле, овде нема ратних страдања, као у залудним правницким српско/хрватским прегањањима у Хагу, не постоје две стране које се боре. Не постоји никаква „светла будућност“ којој би се могли привести Јевреји оштрим мерама. Само чист и јасан подухват једног народа да потамани своје комшије. Када без задршке кажем „један народ“ мислећи на Немце, морам да кажем да се слажем са оним што је Данијел Голдхаген објавио у књизи „Хитлерови добровољни џелати“ и поред многих оспоравања. Просто је немогуће да цео немачки народ није знао шта се догађало; у најбољем случају могли су да се праве да не знају. Читам о томе све што ми дође под руку и не иде ми у главу. Не помаже ми ни капитални Раул Хилберг, ни Примо Леви ни Хана Арент ни њени противници.
Немачка јесте учинила огроман напор после рата да разуме себе.Данас је у већини европских земаља негирање холокауста кривично дело. Ипак, да ли је тај подухват успео? Не знам, али знам нешто што сам пронашао у књизи „Обични људи-резервни полицијски батаљон 101 и финално решење у Пољској.“ Аутор прати дејства јединице која је била састављена од обичних Немаца, шустера, пекара, учитеља, књиговођа. Њихов задатак је био да иду иза јединица Вермахта и уништавају Јевреје, без милости и изузетка. У оквиру припрема у Немачкој доктори су их на живим Јеврејима обучавали како се најефикасније убија, како жртва треба да клекне, где се на потиљак прислања пиштољ и под којим углом се пуца. Јединица (једна од многих) бива упућена на источне територије и „ради“. У почетку уз мало нелагодности, али машинерија брзо постаје рутинска. Тамо, на терену, регрутују и помоћнике међу којима се истичу Украјинци. И можда најважније: Ко год је одбио послушност и затражио да не учествује у кланици, није имао никакве последице. Био је пребачен у администрацију, а таквих је било свега неколицина. Остали су добровољци.
Аутор књиге Кристофер Браунинг истражује немачке архиве и тамо већ осамдесетих година наилази на запањујући услов: осим неколицине команданата који су већ били познати, хиљаде других убица су заштићене! Немачки закон о „заштити приватности“ не дозвољава да се објављују права имена! Аутор мора у целој књизи да користи псеудониме, да би се ови зликовци сачували и мирно цупкали своје унучиће.
Није ни чудо што данас постоје појаве новог и секундарног антисемитизма и што ћете често наићи на сведочења Јевреја који данас живе у Немачкој и који се нађу у прилици да чују мржњу о свом народу када се затекну у околини која не зна коме припадају.
Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 3.мај 2014.
Views: 760