„Bio si u Americi”, kaže mi prijatelj: „Stvarno mi reci: da li su iza toga samo pare? Koliko su svi ti njihovi filmovi pravljeni kao propaganda?” – misli naravno na političku propagandu. Zaustim da ga „razočaram” – ali stadoh. Nije mi prvi put, a sigurno ni vama, mojim čitaocima, da čujemo ovakvu misao. Ne može to biti bez razloga.
Holivudski film je pojam koji svi odmah razumeju, definicija stila razumljiva i nepismenima na kraju sveta, baš kao i dela napravljena u tom stilu. Ipak, šta je zapravo to što čini holivudski film tako univerzalno jednostavnim za razumevanje? Kako to da su ti filmovi tako slični a istovremeno omogućavaju originalnost maštovitim autorima? Da li je iza njih samo novac ili je i to neka propaganda? Zašto su tako laki za razumevanje i emotivno moćni?
HOLIVUD nije samo zapušteni kraj Los Anđelesa, to je pojam; posledica posebnog formalnog stila i sistema filmske produkcije. „Klasični holivudski stil” je izraz koji obuhvata brojne formalne konvencije, načine pripovedanja kao i proizvodnu tehnologiju koja se, sa zanemarljivim izuzecima, primenjuje u proizvodnji „američkog filma”. Iako postoje i drugi prepoznatljivi filmski stilovi (evropski, japanski, itd.), holivudski stil je tako impresivno uspešan da se sve češće čuju izjave da je Amerika postala vladajuća svetska sila ne silom oružja, već pre svega zahvaljujući Holivudu.
Pod „stilom” se ovde podrazumeva kombinacija izražajnih sredstava filmske umetnosti koja ostavljaju utisak na ekranu: scenografija, ton, svetlo, montaža, gluma, dijalog, muzika, itd. Reč klasičan obično podrazumeva odnos koji umetnički predmet uspostavlja prema antičkoj grčkoj ili rimskoj tradiciji, elemente sklada, ravnoteže i pravila zanata. Međutim, u našoj sintagmi, reč klasični mora da podrazumeva i elemente moderne umetnosti i specifične tehnologije. Elementi grčke drame uključeni su u svaki američki film, ali to ipak nije ono što ih čini „klasičnim”. Oni su tokom istorije uspostavili svoj model pripovedanja i proizvodnje, standard prema kojem svi ostali filmski autori i proizvođači moraju da se postave; bilo da se suprotstave ili imitiraju. Uspeh ovog modela i ta bespogovorna pozicija daju nam za pravo da holivudske filmove smatramo klasičnim, u istom smislu u kom su to nezaobilazne antičke drame.
Ko pravi holivudski film? U svim drugim umetnostima pitanje izgleda izlišno; zna se ko je napisao Rat i mir, komponovao Karmen ili naslikao Gerniku. Ipak, svaki razgovor o remek-delima podrazumeva i istorijske okolnosti, socijalne prilike, duh vremena. Sikstinsku kapelu je rodio Mikelanđelo a njega je rodila renesansa, mnogo pre nego otac koji je mladiću savetovao da se „bavi nečim od čega se može živeti”. I pored toga, obično se podrazmeva da je umetnik taj koji ostavlja svoj presudan trag i da je on autor dela, a ne neki pravac ili mecena.
Međutim, holivudski film je uvek grupni poduhvat izveden u okolnostima industrijske proizvodnje i tu leži zanimljiva tema za one koji razmišljaju o umetnosti: može li ovde biti govora o jednom ključnom autoru?
Istorije filma su obično pisane kao nizovi priča o pojedinim autorima. Ko je autor filma ODISEJA 2001? Stvar izgleda jasno: Kjubrik je i (ko)scenarista, i reditelj, i to neprikosnoveni. Ali da li je to tako i u njegovoj verziji knjige LOLITA za koju je sa Nabokovim pisao scenario? A ko zna autore hiljada filmova koji pune sale samo zbog naslova, žanra ili zato što u njima igraju omiljeni glumci? I pored inteligentnih i važnih argumenata teoretičara autorskog filma iz šezdesetih godina, rediteljsko ime ostaje u ovim slučajevima sasvim nevažno. Gotovo da je svejedno ko je režirao, važno je da je film američki, dakle podrazumeva se da su poštovane odlike tog stila. U tom smislu autor je Holivud, presudni glas koji uvek iznova koristeći iste metode uspeva da izrazi raznolikost i bogatstvo pogleda na svet.
Nijedan holivudski reditelj, producent niti glumac nije potpuno slobodan od ovih konvencija bez obzira na to koliko je moćan i originalan njihov duh. Bilo da je to Grifit, Čaplin, Kopola, Skorseze ili Tarantino; bez obzira na to da li je u pitanju Miramaks, Paramaunt ili RKO, konvencije su uvek tu. Talentovani reditelji se poigravaju, istražuju ili ih revidiraju, ali ne mogu da ih ignorišu. Sistem pravila je tako efikasan, tako visokorazvijen i izražajan da je to postao standard filmskog govora, „način filmskog pisanja” koji publici i stvaraocima omogućava lakoću komuniciranja i uživanje. I naravno, zaradu.
Koje su, dakle, to konvencije?
Nemoguće je ovde čak ni površno navoditi sve standardizovane oblike holivudskog filmskog jezika u pogledu pokreta kamere, montaže, kompozicije kadra, upotrebe objektiva, planova, tona, scenarističkih konvencija. U pravoj eksploziji knjiga o filmskoj praksi koja prati istu takvu eksploziju filmskih škola, razmatraju se pojedini segmenti ovih konvencija koji su često definisani kao suva pravila: „ako ste kameru u prvom kadru postavili ovde i snimili krupan plan, posle toga morate da je postavite ovde a nikako ne tu ili tamo”.
Na kraju ovih tomova uvek je naveden rečnik, standardizovan konvencionalni jezik koji već svojim postojanjem uspostavlja normu. Uzmimo za primer osnovni pojam SHOT– kadar, bazični filmski element koji se postupkom montaže pažljivo niže sa drugim kadrovima, tako da gledaocu omogući kretanje po prostoru scene i zavirivanje u najzanimljiviji detalj, i to u bitnom trenutku. Ovo premeštanje gledaoca po sceni bilo bi haotično i zbunjujuće da klasičan holivudski stil nije ustanovio niz pravila koja obezbeđuju ne primetnost i udobnost prelaza. Holivudski stil se trudi da gledalac ne primeti „rez”, odnosno da mu prelaz bude prijatan. A krajnji smisao jeste da se gledalište omađija, „upije” u zbivanje, da vibrira sa radnjom i da se tako obezbedi snažno emotivno učešće.
Naravno da ima odstupanja od ovog pravila, i to ne samo kod reditelja koji vole izazove. Vidljiv rez, namerno istaknut „protiv pravila”, takođe svedoči o postojanju konvencije jer uvek ima dramaturški smisao. Uklapa se u zakone naracije, koji su takođe deo holivudskog stila. Dakle, i kada radi mimo ili protiv pravila, onaj-ko-pravi-film uspostavlja relaciju sa holivudskim klasičnim stilom.
Ako ovakvo razmatranje izgleda previše kruto, preporučujemo da se zamisli 600-800 kadrova (koliko sadrži jedan prosečan američki film), povezanih grubim, agresivnim, zbunjujućim rezovima. Da li bi se uopšte moglo pratiti zbivanje i kako bi se „saživeli” s ekranom? U najmanju ruku, doživljaj tog filma bio bi sasvim nešto drugo od onoga što očekujemo sa juga Kalifornije. Zato u svakoj profesionalnoj filmskoj ekipi postoji script supervizor, osoba koja samo brine o vizuelnom kontinuitetu, iako titula sugeriše nešto drugo.
Holivudski filmovi žive od verodostojnosti, iluzije o realnosti zbivanja na ekranu. Ne samo da se sve čini da se rez vizuelno ne primeti već je razvijena strategija – i to vrlo uspešna strategija – da se gledalac obeshrabri u prepoznavanju prelaza. Bitnu ulogu u tome igra kontinuitet i savršeno promišljena upotreba tona.
Zatim: glavni zamajac svakog holivudskog filma je karakter u akciji koji najčešće hoće da postigne nešto poželjno, nešto što bi i gledalište poželelo. Tokom prvih desetak minuta upoznajemo situaciju, likove i vreme u kojem je obično business as usual. A onda, iznenada, izmeću 10. i 15. stranice scenarija, dogodi se nešto što će potpuno promeniti njegove želje, tok zbivanja i ceo život – tačka bez povratka. Junak obavezno ulazi u akciju (za razliku od često pasivnog evropskog heroja), savladava brojne prepreke i na kraju najčešće uspeva. Happy end!
Naravno da svaki američki film ne prati ovu formulu. Šta je sa junacima koji čeznu za nečim nepoželjnim ili hoće ono što im škodi? Zašto i oni izgledaju kao pravi američki junaci?
Nijedno društvo nije toliko opsednuto mitom o uspehu ili propasti pojedinačnog poduhvata kao američko. Vizija individualnog napora koji čini nezaštićeni pojedinac pod kapom beskrajnom, jeste onaj zajednički element američke priče koji povezuje sve likove, tema neizostavna u proizvodima duha koji odande stiže.
Za razliku od literarnih dela, međutim, američki film operiše isključivo na osnovu identifikacije sa glavnim junakom. Bilo da se koristi dramaturška tehnika pripovedanja iz prvog lica, subjektivni kadar, ili se primenjuje neko suptilnije sredstvo, holivudski ideal je uvek isti: navesti gledaoca da poveruje da je junak na sceni nekako isti kao ja, jedan deo mene, idealizovana verzija nas samih. Razlike u okolnostima koje okružuju filmskog junaka i moje realnosti, privremeno se ignorišu; bitno je ono što prepoznajem kao svoje.
U tom smislu fabrika Holivud je postigla fascinantan uspeh. Ljudi iz najudaljenijih kultura, iz potpuno drugačijih okolnosti, sa lakoćom pristaju na ovaj zov i plaćaju sve skuplju kartu za parče američkog sna. Tako se desilo da je privlačnost američke civilizacije našla svog idealnog tumača i propagandistu u holivudskom filmu, preteči njihovog trijumfa u 20. veku.
Ni Pentagon nije bio loš, ali Holivud je taj koji uvek pobeđuje.
Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj
Zbornik Fakulteta dramskih umetnosti, proleće 1997.
Views: 169
SR_RS 
EN