Пре две године, у Сан Дијегу је одржан годишњи скуп Друштва за класичне студије. Један панел био је посвећен будућности класике и замишљен као слободна размена мишљења, без припремљених реферата.
Скуп отвара директорка друштва Хелен Калиер и затим говори Сара Бонд професор Ајова универзитета, задужена за контакте са јавношћу. Пошто каже нешто о томе, прелази на тему и предлаже да друштво преиспита присуство у настави класичара Бејзила Линдерслива (1838-1924) јкоји је у локалном листу својевремено објавио неколико расистичких чланака. Сара Бонд предлаже да се уместо њега цитирају радови црних научница. Упућени кажу да је у енглеском језичком подручју, без Линдерсливових радова о граматици, митовима, генеологији и историји, немогуће разумети грчку поезију. Али, у складу са новим обичајима, дело има да плати грехове аутора. Сара напомиње и да је престала да наводи радове еминентног колеге који је на фејсбуку 2017. оптужен за сексуално узнемиравање из 1985. Мада није спровођена процедура да се ово испита, оптужба је довољна. Затим се жали што при свом избору за редовног професора није узето у обзир оно што је писала на блоговима, већ је изабрана на основу једине објављене монографије. На крају тражи да се у класицизам укључују жене и обојени уместо старијих белих мушкараца.
После ње говори Џој Коноли са њујоршког универзитета која предлаже нове визије да би се растерали тмурни облаци у настави класике. Њена је идеја да старогрчки и латински не буду више основа тих студија и пита се зашто толико доктораната пише радове о античким радовима уместо о домаћим делима са америчких континената и техничким темама.
Следећи говорник је тамнопути професор Падиа са универзитета Принстон који се фокусира на „систематску маргинализацију обојених људи у овој области“. Цитира листу радова у програмима студија и пита колико је овде жена, колико обојених, и колико обојених жена аутора на овом списку? „Читава област је затрована неправдом „…то је савез вампира и канибала. Када би неко желео да створи научну област која има за циљ да спречи обојене људе да буду произвођачи знања (knowledge production), не би то могао да уради боље од класичара“.
Пошто се радови за стручне часописе шаљу и оцењују анонимно, професор је на интернету истражио порекло објављених аутора и установио да су 91-98% аутора бели американци или европљани. „Ово ме подсећа на градске црначке квартове у којима је сазревао мој партнер“ каже Падиа. Већ годинам он говори о штети коју праве класицисти током двадест векова, о правдању ропства, колонијализма, нацизма и других фашизама у 20. веку. „Модерни универзитети су настали на класичним наукама и посејали расизам по целом високом образовању.“ Његов предлог за добробит и будућност класичних наука је да се деколонизирају. Да се бели носиоци одрекну привилегија, другим речима да се одмакну и пусте занемарене групе да објављују.Значи ли то да њихови часописи треба да престану да објављују радове белих научника? Да, значи: „…све док се овај систем публикација не растури, што би по мени било пожељно, сваки обојени човек који буде објављен треба да заузме место неког белца који би могао да објави или је већ објавио рад. То је будућност за коју се вреди борити“. Реч заслуге се не помиње.
Расистички монолог добија аплауз беле публике. За реч се јавља Мери Френсис Вилијамс, докторица класичних наука и уредник која каже да је можда време да бранимо своју дисциплину. „Класика је политичка, литерарна и филозофска основа европске и америчке културе. То је западна цивилизација…“ упада јој у реч Сара Бонд: „Ми нисмо западна цивилизација.“ Мери наставља: „Ја верујем у заслуге, не гледам на боју аутора“, показује на Падиу: „Ви сте можда добили посао зато што сте црнац, али хоћу да верујем да сте га добили због заслуга…“
Ту почиње комешање и протести, неколико присутних прилази да јој узме микрофон, она покушава још нешто да каже, али јој одузимају реч.
Одговара професор Падиа: „Ово имам да кажем о вашој визији будућности класичних студија: не желим да имам ништа са тим, надам се да ће таква дисциплина нестати, да ће умрети брзо, што пре то боље“.
То је крај слободне размене мишљења заМери Френсис Вилијамс. Забрањено јој је даље присуство на конференцији и убрзо добија писмо од Серене Коноли председнице Америчког удружења класичних историчара (на главним положајима у овој „организацији белих мушкараца“ су жене)
која је отпушта са посла уредника њиховог билтена.
Када се у Европи говори о ревизији историје мисли се на прошли век. Међутим, у току је ревизија збивања током двадесет пет векова.
Професор Миша Ђурић је умро на време. Да је жив, ударила би га кап.
Редитељ, Александар Мандић
Политика, културни додатак, субота 20. фебруар 2021.
Views: 133