Svaki put kada nešto napišem, ja prvo šaljem Jovanu da pogleda. Osim sada. Nisam mu poslao iz dva razloga: da ne bi tražio da umanjim komplimente ili da dodam neku primedbu. Teško bi mi palo.
Ima i treći razlog, a to je moja sledeća rečenica: Ne preporučujem današnjim čitaocima ove dve knjige. Zašto?
Pre svega, napisane su lepim, normalnim, tačnim ali prozračnim srpskim jezikom. Pitanje da li to više ikome prija u moru nadobudnih, nedoučenih i nepromišljenih mrčilaca papira. Sada je u modi blesavi manir zasenjivanja prostote, pa ne znam kako će moj drug Jovan proći u sred te nove pošasti.
Onda, pisac Ćirilov nikoga ne psuje, nikoga ne grdi, ne uživa u manama drugih, ne navodi nikakve tračeve, ne pravi ironične aluzije, nije pametniji od onih o kojima piše. Koga to danas još zanima? Najgore što ume da kaže na dva-tri mesta o nekome je: „ne želim da mu pomenem ime”.
Zatim, Ćirilov nije ljubitelj bifea Ateljea 212, niti Srpske kafane, a sve što o istoriji tog teatra zanima današnje čitaoce, vezano je za ta mesta. Često se ne zna je li nešto bilo na bini ili u kafani.
I još pride, Ćirilov piše sa podjednakom ljubavlju i pažnjom o nobelovcima kao i o teatarskim blagajnicama. Nema talenta za tržište i public relations, pa njegovi tekstovi moraju da sačekaju buduća vremena, kada će ih, ako Bog da, bolje generacije umeti da procene po svojoj pameti.
Sve u svemu, piše staromodno, ako to možete da zamislite uz ime Jovana Ćirilova.
Ipak, moj drug Jovan je najmlađi čovek u Beogradu. Zato je lepo što smo se našli da mu odamo počast baš u Studentskom centru, među njegovom generacijom. Mada, ove redove pišem sa zebnjom znajući moje studente, često umorne od života koji još nisu ni počeli. Da im samo kažem da Ćirilov nikada nije bolestan. Nikada. Znam i zašto. Zato što je radoznao i boji se da bi, ako se razboli, nešto propustio od života.
Znam da ću ponoviti ono što već sigurno znate, ali neka: Jovan piše blagom, nežnom rukom. Uglavnom poznajem ljude o kojima piše. Ja bih njih opisao sasvim drugačije i grđe, a na moju sramotu, vidim da ih je on uvek opisao tačno. Ako nam je stalo da budemo bolji, čitajmo kako nas on vidi.
Jedanput sam proveo nekoliko sati nasamo sa Brodskim u Njujorku. Dobro sam zapamtio njegovu rečenicu o tome kako veruje da je vrhunac ljudske kulture trpeljivost ili u prevodu na srpski tolerancija. Niko među nama ne pronosi bolje svojim životom ideju tolerancije od Jovana. Najbolji dokaz je to da se druži sa mnom, čovekom koji smatra da je ceo 20. vek u umetnosti proćerdan. Verovatno mu nedostaje njegov najbliži prijatelj Srejović, pa ga ja zabavljam svojim namrgođenim pogledom na Bitef.
Za razliku od svih redovnih kolumnista, Ćirilov na kraju svakog teksta gaji duhovitu završnu rečenicu, takozvani punch line. I evo, ja sam na kraju, a nemam ideju. Još jedan razlog da mu ovo ne pokažem. Ipak, nadam se da ga neće razočarati nešto obično: Hvala, Jovane.
___________
* Uz promociju knjige „Svi moji savremenici” Jovana Ćirilova, Laguna 01.09.2010. u SKC-u.
Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj
Objavljeno i u Politici, 4. 9. 2010.
Views: 137
SR_RS 
EN