Da li ste u poslednje vreme slušali nekog našeg intelektualca i zaključili da vam baš i nije jasno o čemu je govorio? Mnogo stranih, dugačkih reči, naguranih u složene rečenice koje kao da nemaju kraja i konca…
Isti problem imao je i naš poznati reditelj Aleksandar Mandić, pa je u kulturnom dodatku „Politike” objavio zanimljiv tekst s naslovom „Uputstvo za uspeh u životu”, u kojem daje kratak i veoma efikasan vodič za pisanje teksta „koji ne govori ništa o bilo čemu, a može vam obezbediti dug i lep život u našoj kulturi”.
Mandić je u tri kolone podelio pretenciozne reči koje naši intelektualci rado koriste (artefakt, značenjski, konstruisati…) te je čitaocima dao mogućnost da sami prave svoje kombinacije, ubacujući s vremena na vreme referencu na nekog poznatog mislioca.
Evo do koje je rečenice on došao: „Implementacija strukturnog trenda u apsolviranju recentnog prosedea i dekonstruisanje tematizovanog fantazma u kodiranju relevantne interakcije, ili što bi rekao Bodrijar, valorizovanje imanentnog inputa kao i detektovanje svojevrsnog trenda u pozicioniranju relevantnog artefakta, prema Žižeku, referira na stratifikovanje simbolične strukture u apsolviranju imanentnog diskursa.”
Ništa niste razumeli? Možda zato što ništa nije ni rečeno…
„Moram reći da se jezik naših kulturnjaka u poslednje vreme čak malo popravio”, kaže Mandić za „Blic”. „Ali, ove buve koje se ne trebe ćete naći naročito u univerzitetskim krugovima i među ovima koji sebe smatraju novim intelektualcima za medije. I to nećete naći samo kod njih.”
On dodaje da je njegov glavni motiv da se ovim pitanjem pozabavi to što je veoma osetljiv kad neko pokušava da na taj način zasenjuje svoju prostotu.
– To je prosto uvredljivo. Način da govoriš nekome na jeziku koji je izvan moći njegovog razumevanja je bezobrazluk. Potpuno pobesnim kada to vidim, a ima ga svuda. To je dostojno prezira, protiv toga bi svi trebalo da se borimo. Ja sam skupljao te reči neko vreme, nisam ih napisao za tri dana. Ali nisam morao mnogo skupljati – otvoriš novine i sve je tu. Ne toliko po dnevnim novinama, koliko po ovim stručnijim časopisima, a naročito po kulturnim rubrikama. Ta vrsta pokušaja da se fascinira po pravilu krije površnost i neznanje. Kada bi se to isto što oni govore reklo srpskim jezikom, videla bi se praznina te misli. E, onda staviš strane reči i to zvuči bolje. Druga užasna šteta od toga je što to kvari naš duhovni ambijent. Napni se, reci nešto originalno i kreativno na svom jeziku. To je nešto. A nemoj da mi mrčiš papir s ovim dimnim zavesama… – kaže Mandić, čija je firma „Yes pro” nedavno objavila hvaljenu knjigu „Koliba sećanja” Tonija Džata.
Šta je tu uvredljivo?
– Onaj koji sluša takve iskaze je, jadan, suočen s dilemom da li je možda glup. Jer, ako ovaj doktor, profesor, tandara-mandara, tako hladno prosipa te reči, a ja ga ne razumem, mora biti da sam ja glup i neobrazovan, a on je jako pametan i obrazovan… To je ono što je običan bezobrazluk, i takvom odmah treba ustati i lupiti šamar, jer onaj kome se obraćaš treba da te razume.
Problem je ozbiljan, jer kada neko treba nešto da nam objasni, mi se suočavamo s jednim dosta ozbiljnim nerazumevanjem. Niko nema da nam objasni neke važne stvari…
-Najteži slučajevi su kritičari. Kritičari su najkritičniji! Oni imaju problem da jednostavnim rečima kažu nešto smisleno, i ja nemam drugo nego da im kažem da se vrate i da čitaju ljude koji pišu srpskim jezikom, ili da su prevedeni na srpski.
Da li tako pišu i intelektualci na Zapadu – u „Gardijanu”, „Njujork tajmsu”…?
– Apsolutno ne! Naravno, i tamo se neki beče jezikom, ali urednička lupa je neuporedivo stroža. Oni jako vode računa da onaj koji čita mora to da razume. To je zakon. Uživanje je čitati neke vrhunske intelektualne časopise kao što je „Njujork rivju of buks”… Intelektualci prirodno govore bogatijim jezikom od svakodnevnog i ciljna grupa tog časopisa su intelektualci, ali svako ko malo bolje govori engleski može da ih razume. Ti ljudi imaju misao, stalno imaš osećaj da imaju šta da kažu, a ne da žele da me fasciniraju.
Čarls Simić tamo često piše…
-Tako je, Čarls piše stalno, Toni Džat je pisao celog života, čitav niz pisaca… U novom broju o ekonomiji piše Soros. To su tekstovi koje čitate s uživanjem, jer oni imaju šta da kažu, to je suština.
Imate utisak da je veći problem naše kulture u onima koji o njoj pišu nego što je u samoj kulturi?
-Apsolutno. Mada, kultura i umetnost su posebna priča, oni ovde ostaju po strani. Naravno, ima i tu bacanja magle u oči. Uglavnom sam na umu imao ljude koji stvaraju kulturni ambijent.
Intervju Aleksandar Mandić
Nedelja 02. oktobar 2011.
Views: 610
SR_RS 
EN
Nase “Pokondirene tikve”, ali nisu oni krivi. Naravno, i pored nerazumljivog govora, mnogo ih je teze citati, jer su mahom nepismeni. Neka ih, bolje ih je slusati, nego “citati”.:)
Vas primer (sa pominjanjem Zizeka, to je tako “in”) je sjajan ali prejak. Nasi kvazi-intelektualci odlicno znaju koliko reci stranog porekla mogu da stave u recenicu da bi ona bila dovoljno nerazumljiva ali opet ne preterano zamrsena, zato sto su svesni podsmeha koji izaziva ISUVISE nepoznatih reci. Moja povrsna analiza je pokazala da ne prelaze odnos 50:50 (strane:domace reci), zapravo mislim da bi se proucavanjem domacih tekstova (posebno iz kulture) mogao napisati jedan odlican doktorat, vezan za formu naravno, ne za sadrzaj (kojeg cesto ionako nema). I jos nesto. I u Gardijanu mozete da procitate isprazne recenice, posebno kad novinari po narudzbini moraju da spinuju publiku. Medjutim u CiF-u (koment iz fri) cesto nailazim izvanredne postove (miniblogove ako hocete) pametnih i obrazovanih ljudi koji na vrlo lepom i nekomplikovanom engleskom izrazavaju svoje misljenje. Pozdrav iz Nemacke.
Drago mi je da se neko setio da i ovom problemu napise neku rec. Prave velicine su oni ljudi koji su u stanju da svoje misli, teorije ili ideje izloze tako da i djak prvak moze da ih razume.
Hvala na ovom tekstu. Na zapadu zaista toga nema vise. Profesori na univerzitetu neguju jedan jasan, konkretan i precizan nacin komunikacije. Nasi profesori su tacno tako kako ste opisali iznosili znanje. Razume se da je to nekada bilo tako moderno… mnogima koji jos zive u tom zastarelom sistemu po principu “samo da je komplikovano” smeta ovaj procisceni nacin komuniciranja, razumljiv svima.
E pa gosodo…pisac ovih redova o ovome piše, govori već deceniju i po. Baš pre mesec dana na jednom seminaru sam održao lekciju o baš ovome o čemu ovde govori gosn. Mandić. Šokirali se ljudi, predavači, profesori, obzirom na to da sam pet minuta imao monolog, i gle čuda, niko nije smeo da mi protivureči, jer sam očito ostavio utisak da se sa mnom nije šaliti i u verbalni duel ulaziti. Meni je bilo zanimljivo,. što su ceo moj govor ljudi otćutali, kasnije pobegli od mene i potražili društvo gde mogu da implicite, explicite pričaju ono isto zašta sam ih ja kritikovao. Dakle, navuklo se to na foliranje, mlaćenje o ni o ćemu, i baš ih briga što neki vrlo retki Mandići, Milutini žele vratiti na teren jednostavnosti reči kao takve.