Новак. Нико, осим мог сина, није ми пружио више радости и поноса. Мало је људи за које знам из књига и живота да им се толико дивим и које доживљавам као божије чудо.

Мени је десница ојачала под старе дане док сам у грчевима пред телевизором ударао форхенде и асове заједно са њим. Али сам од оних који немају толику менталну кондицију да све време са њим буду на терену, већ ми снага само допушта да повремено погледам на телевизор док се игра. Слаби су ми и нерви и срце за толики напор. Али онда, на крају, дрхтав глас и сузне очи (моји ближњи се праве да не примећују) које га гледају док диже пехар. Нисам уопште ретка појава у Србији.

Последњих месеци Новак је играо неку скривалицу око своје вакцинације и одласка у Аустралију коју нисам разумео. Онда је трујумфално сео у авион и јавио да је добио први сет. Убрзо је почео други чин драме у коме се по правилима драматургије ствари запетљавају, главни сукоб се развија. Пратим збивања са зебњом и тугом јер ми личи на трагедију.

Следећа сцена открива слику пустог аеродрома и усамљеног Новака испред шалтера за контролу виза. Улазак је одбијен, виза поништена и ја сам као публика која саосећа са главним јунаком био убеђен да ће се он окренути и ући у први авион назад. Нажалост, решио је да уђе у понижавајући карантин.

Позвали су га на забаву, послали позивницу, а онда му избацивач на вратима не дозвољава да уђе. Тада Новак чини страшну грешку против себе. Пристаје да џоња у неком собичку и чека да се господа смилостиве. Превиђа самопоштовање и прихвата да води неки неизвестан рат јер верује да је у праву. Можда и јесте, суд му то потврђује, али да им је показао леђа, па онда тужио, та правна сатисфакција би била неупоредиво већа, значајнија и моћнија. Изволите господо, играјте се турнира без најбољег. И Аустралија би се поделила, „шта ради наша влада, позвали па поништили!“ Могао их је оставити да се крчкају у томе. Била би то права, велика сатисфакција.

Кажу да Новак у својој игри надмоћ постиже тиме што користи јачину противничког ударца против њих, његов “return” постаје бумеранг (аустралијски изум) и кажњава их. Ово је била прилика, то би била правда.

Овако, хоће на силу да игра. Да им покаже….шта? Овде се то слави као његов инат, најслађа српска реч, кукала нам мајка. А они, наравно, мисле да их понижава и хоће да узме паре па тек онда да им се подсмехне и оде. Волимо га, опростили би му било шта, нема ствари коју Србија може да учини да му се довољно одужи, али ово заиста не разумем. Шта ће му све то? Прескупо је, губи се достојанство успут.

И онда дође његово писмо које ме је докусурило. Прво објашњења о претходном заражавању. Све хоћу да верујем, али зашто то није говорио одмах, без претходних мистификација. Ако већ није тада, зашто накнадно. Опет нешто што не личи на њега, обнародовано под притиском.

Затим још горе: удварање агресорима који га малтретирају „…нећу давати даље коментаре, због великог поштовања према Влади Аустралије, властима и процесу који је у току. Увек је част и привилегија играти на Аустралијан опену…“. Ноле, мајсторе, ово није глас твоје господствености којој се увек дивим, већ нешто супротно.

На крају можда и најгоре: „…Аустралијан опен је вољен међу играчима, навијачима и у друштву, не само у Викторији и Аустралији, него и широм планете, и све што желим је прилика да се такмичим против најбољих играча на свету и да наступам пред једном од најбољих публика на свету.“

Опен је вољен, али та љубав не укључује тебе, напротив, за тебе није више опен већ затворен. Знају они шта ти желиш, зато те и малтретирају, виде да могу. Ако је турнир толико вољен, ти си томе огромно допринео. Твој изостанак због брљотине власти би се окренуо против њих. Овако се окреће против тебе. И онда тај самоубилачки, мазохистички комплимент онима који те очигледно мрзе, да су „једна од најбољих публика на свету.“

Драги Ноле. Како су се ови редови десили? Имаш ли некога при руци и срцу, коме верујеш и ко може и уме да те причува од овако болних ствари. Заиста не разумем, како је могуће да један такав господин Ђоковић ово напише. Кад си ту где си и како си, ово се господски прећути.

Пишем овај текст у моменту када се не зна исход. Новак тренира, олуја против њега расте, тешко је надати се да ће играти, а ако му и допусте…нека му је Бог у помоћи. Волео бих да не игра, да избегне линч.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, погледи, субота 15. јануар 2022.

Views: 20

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *