Уметности су начини изражавања који користе вештину или машту у стварању естетских предмета, окружења, или искустава која се могу делити са другима, каже поуздана Енциклопедија Британика. Разгранало се стабло уметности од сликовног и писаног корена, има девету уметност – стрип, па онда десету – перформанс, хепенинг, инсталације, концептуализам, а ту је и једанаеста – Body art. То је употреба и злоупотреба тела као медија, тетоважа, бушење или стварање ожиљака као начин израза, стварање естетског предмета који се дели са другима, као што каже Британика.
Најпопуларнија је тетоважа, која осваја свет и потпуно испуњава наведену дефиницију уметности. Артефакти се крећу около и „украшавају“ свакодневницу, нека врста покретних графита. Распознају се разни жанрови, стилови и уметници. У Америци дотични артисти коштају око 300 долара по сату и један од њих Пол Бут, има двогодишњу листу чекања, а није најпопуларнији.
Ако су трговци робљем још од 15 века могли да зарађују на излагању аутентичних, увезених, оригиналних класика ове уметности, не знам зашто се та дуга традиција игнорише међу кустосима и академским светом. И нацисти су умели да препознају вредност ових креација, па су одвајали логораше са лепим тетоважама, пажљиво им препарирали кожу и правили абажуре за лампе по кућама. Есесовцима је на руку тетовирана крвна група али они који су доспели у руке савезницима намерно су упуцавали та места да сакрију траг, нису били свесни да са таквим ожиљцима постају авангарда Body art-a.
То је народска уметност. Није превише скупа, овде се можете украсити за пар стотина евра и добити тигра, пиштољ, цвет, Месијеву копачку или цитат патријарха Павла; избор је скоро неограничен. Јуче видим једну дамску бутину са истетовираном азбуком. Права оригинална пушкица за испит, када пише семинарски о Цеци. Ако затреба неко слово, задигне се сукњица, ни профа се неће бунити.
Питање је шта ће бити са овим уметничким делима после смрти покретног платна. Неће се ваљда дозволити да их поједу глисте? Неће!
Туниски кандидат за Оскара, филм „Човек који је продао кожу“ ослања се на стварни случај Тима Штајнера. Белгиски уметник Вим Делвоа изнајмио је његова леђа за тетоважу и утиснуо му богородицу, зраке сунца, мртвачку главу, цвеће –кич стандард. Делвоa је незавршено дело (мења се са годинама, биће готово тек када Тим умре) продао немачком (крв није вода) колекционару Рику Рајкингу за 150.000 евра. Две трећине Виму и трећина Тиму, уз обавезу да доживотно обилази свет и приказује рад. Од тада, дело је изложено током десетина хиљада сати широм света, укључујући Лувр. „Ја сам рам“ каже Тим. Као и сваки уметнички објекат он се не пита, али поздравља могућe аукције и промене свог власника, мада је срећан са садашњим. Наставио је да испуњава свој уговор чак и када је музеј у Тасманији затворен због короне. Нема гледалаца уметник је одсутан, али дело је ту. Када Тим умре, кожа припада Рику који ће уметнички рад уоквирити и поставити у музеј (за више информација обратити се Марини Абрамовић).
Тетоважа је и примењена уметност. За време ЈНА добар део регрута доносио је на себи име верне љубе која га чека, свакодневно гледао у та слова и срце и поносно показивао другим гуштерима. Писма су стизала сваки дан, па онда сваки други па онда, понедељком па онда….На крају остаје само да зуре у то неверно име, нама осталима да зуримо у плафон, сви са руком испод ћебета.
Али, како да знаш да те неко воли ако не упише твоје име тамо, у његовим или њеним пределима где би свака нова љубав морала да упозна претходника/цу. То је ипак сигурност, већа од оног обећања пред свештеником „док нас смрт не растави“. (А ако се акција увек догађа у мраку? Можда ипак треба да постоји нека предбрачна инспекција, по узору на она примитивна испитивања чедности. Тако би се остварила и веома пожељна једнакост полова.)
Појавила се и нова маркетинг стратегија скинвертајзинг. Компаније HBO, Red Bull, ASOS.com и Sailor Jerry’s плаћају манекене да утисну симболе тих компанија и поносно их носе на изложеним деловима коже. Ланац роштиљџија B.T.’s Smokehouse из Масачусетса понудио је доживотне бесплатне оброке свима који се обележе њиховим знаком, али је убрзо одустао да не би банкротирао због огромног интересовања. Све ово је ипак џиновски цивилизацијски помак од одвратне робовласничке праксе која је робовима утискивала речи Tax paid. Њих нико ништа није питао, а и да јесте, били су неписмени објекти ангажоване уметности.
Да видимо за крај, како размишља писмени објекат Тим: „Ми смо слободни да будемо шта хоћемо без последица. Ништа није битно, уклоните све предрасуде и живот је одједном само љубав.“
Уз овако дубоке мисли моја генерација шездесетосмаша је и тетоважу, као и многе друге појаве, превела из девијантног у главни културни код и променила јој значење.
Боље да овде ућутим.
Редитељ, Александар Мандић
Политика, културни додатак, субота 1. мај 2021.
Views: 9