Прошли пут сам нагрдио теоретичаре завере, а сада ћу да их утешим познатом фразом: То што сам ја параноик не значи да ми не раде о глави.
На прагу смо стогодишњице Великог рата. Стижу гласови о томе како ће Европа то обележити завршним радовима на прекрајању историје, да ће Србија бити закуцана као кривац и за тај рат. Кажу да би без нас и наших суманутих планова Европа мирно пијуцкала капућино уз турски дуван у Бечу и да не би изгинуло 15 милиона људи. Ми треба да будемо криви што је уместо идиличног склада аустрогарске мешавине народа, Русија ушла у рат и зато се после појавио комунизам. Најављују се докази Нове историје да смо ми одговорни за све невоље, укључујући и појаву нацизма, јер се он свакако не би појавио да није било тог њиховог несрећног пораза у Великом рату – који је изазвала Србија – па је Хитлер био само природна реакција једне поносне нације на тако велику фрустрацију.
О Првом светском рату до сад је објављено преко 25.000 књига, али ће оне све да иду у стари папир јер се појављују нове, за које се каже да пружају сасвим „нову перспективу.“ Управо је изашла једна, под насловом „Месечари“ и поднасловом „Како је дошло до рата у Европи.“ Нема значајнијег листа на Западу који не учествује у трци делења комплимената овом раду. Ремек дело, најбоља књига о теми досад написана, монументални рад, револуционарно, бриљантно, супериорно…“Историја више никада неће бити иста“ каже један наслов.
„Поднаслов можда звучи досадно, али потпуно је обрнуто“ каже Њујорк Тајмс, па наставља: „Као да је упаљено светло на полумрачну сцену на којој се силуете ликова псују без разлога.“ Аутор књиге који ће сунцем нове истине да обасја главне актере, месечаре који бауљају по историјској сцени, је Кристофер Кларк, професор савремене европске историје на Кембриџу, из наше савезничке земље у том рату, а и касније.
Књига не почиње атентатом на Фердинанда већ 11 година раније. Под насловом „Српске авети“ (може и „духови“ или „сабласти“) описује се убиство краља Александра и краљице Драге који су „издати и немоћни оборени мецима…Лешеви су прободени мачевима, искомадани бајонетима, утробе су разваљене секиром, унакажени су до непрепознатљивости… краљичино скоро наго тело је бачено кроз прозор, исто је учињено са краљем, али му се рука закачила за решетку па му је један завереник сабљом исекао длан и краљ је пао пошкропљен са неколико својих прстију. Завереници су сишли до врта да запале по цигару и провере своје радове.“ Набрајају се и остала крвава збивања те ноћи са једним правим литерераним надахнућем, са типичним постмодерним уживањем у инвентарисању артефаката злочина.
Тако нас аутор уводи у прилике у Србији, тек да се зна о каквим сподобама ће бити речи. Под Аписовом крвавом руком, они сањају о Великој Србији и ето корена свих недаћа у Европи. Асоцијације на данашњи тероризам су неизбежне, јер се Принципов гест представља као тероризам под окриљем Србије.
Ово је велика (736 страна), виспрена и добро написана књига. Тим горе по нас.
Кларк детаљно објашњава како су после Сарајевског атентата руски царски министри створили причу да би оправдали руско учешће у борби за „малу српску браћу“ и преместили моралну одговорност са злочинца на жртву. Супротно досадашњем веровању аутор каже да су Руси први објавили мобилизацију како би охрабрили Србе да се супротставе Аустроугарској. Тиме је потпаљена аустријска ратна машина па је по Кларку очигледно да су Руси одговорни што су један локални сукоб претворили у Велики рат. Ништа чудно за професора чија се претходна књига зове „Руско порекло Првог светског рата.“ Писац открива француско-руску заверу у којој су фалсификовани документи о датумима руске мобилизације и припремама Немачке. Нисам историчар, не могу да судим о тим аргументима, имамо историчаре, катедре, Академију, ето им домаћег задатка.
А шта по овом аутору ради Беч? Шаље изасланика у Берлин да код Вилхелма затражи одмереност, али тамо бесни Кајзер тражи да се Срби почисте. Тек тада, такорећи невољно, 37 дана после атентата, Аустрија креће у рат. Такође, у књизи се оповргава досадашње историјско уверење да је ултиматум Србији био превише оштар; професор каже да је тај документ био далеко блажи од оног који је Србији предочен у Рамбујеу. Српски одговор, у коме се прихвата све осим једне тачке ултиматума, до сада је сматран врхунцем дипломатске вештине и уравнотежености. Неће више бити тако. Кларк пажљивим читањем открива да је у скоро свим тачкама тај одговор само провидно намирисано одбијање које Аустроугарској не нуди скоро ништа. И шта ће јадна Аустрија-морала је да покрене трупе, на Србе који су просто тражили рат.
Професор са Кембриџа има и једно заиста оригинално, ново запажање које никоме до сада није пало у очи: сви главни актери су мушкарци! Ови мужјаци су оковани у своју мушкост, надмећу се схватања и поруке исписане тестостероном. Аутор се позива на проучаваоце полова и запажа да су сви документи прожети мушким, крутим и само-ќастрирајућим(сиц) ставовима. Тријумф умовања у кључу модерне политичке коректности.
Једино смо ми Срби ту нешто врдали и парфемисали – не каже то Кларк, већ ја.
Шалим се, а није ми до смеха. Како сада видимо актуелни немачки захтев о промени свести? Шта ми уопште радимо уочи ове стогодишњице? Уочи обележавања године у којој смо досегли своју највећу славу, платили ужасну цену и изашли на европску сцену.
Слушамо Аиду у Виминацијуму.
Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 25. мај 2013.
Views: 1246
U nekim istinama iz prošlosti, koja utiče na sadašnjost, Srbija je daleko od Evrope… Čujem već poodavno od nekih svojih evropskih sagovornika i poznanika da je Gavrilo Princip terorista, Srbi primitivni, nasilni i bandoglavi, a da je Austrougarska izgradila Balkan i vodila računa o – svim svojim narodima, u političkom, ekonomskom, kulturnom smislu. Prosto ih je milovala… Čudi me da mnenje Evrope, oličeno u likovima mojih školovanih poznanika, preko noći promišlja saobrazno Klarkovoj knjizi. Ma koliko ta knjiga bila markantna i epohalna…