Година 1993, тешка за Хрватску. Они тада имају неколико светски успешних спортиста и међу њима највиђенијег, тенисера Горана Иванишевића. Стране новине пишу о распаду и рату у Југославији па повремено обављују и интервјуе са хрватским спортистима. Крајем фебруара Њујорк тајмс објављује велики текст „Иванишевићева борба за Хрватску”, са болдованим нагласком „бенг, бенг”. У том тексту тенисер описује како он у ствари ратује рекетом, како је био у Хрватској и како су га хрватски ратници водили да му покажу како се пуца. Опис изгледа овако:

 „Показали су ми како се пуца, онако, ради забаве. Дали су ми да пуцам из митраљеза. Било га је тешко контролисати, али, ох, тако је био леп осећај – ти меци који излазе. Замишљао сам како би било лепо да неки Срби стоје испред мене.”

Сутрадан сам послао текст Њујорк тајмсу. Питао сам их да ли то спада у спортску или медицинску рубрику. Упоредио сам ту врсту изјава са Немачком из тридесетих година и написао да је управо такав говор разлог што се код нас води рат. Наравно, мој текст није објављен иако сам молио за помоћ разумног и добронамерног уредника Дејвида Бајндера. Он се насмешио и видео сам кроз телефон како само слеже раменима као да каже „тако вам је то, драги мој”.

Ипак, после неколико дана објавили су писмо нашег јединог оскаровца Стива Тешића, у ком каже:

 „…Овде је кључна реч НЕКИ. Не један одређени Србин, него неки. Млад или стар, болестан или здрав, мушкарац или жена, невин или крив, изгледа да то Иванишевићу није важно. Зар не чујемо тако нехуман позив на убијање, сада сведен на рекреативно убијање у стрељани? …Када се било ко од нас сведе на безвредну жртву, коју свако има право да убије, онда сви постајемо „неки” у нечијим очима. То што овакво осећање једног тенисера може да се појави у Њујорк тајмсу представља језив, распамећујући пример пропасти мерила у нашем времену. Без потраге за истином не може да буде мерила и позиви на убијање постају спортска прича.”

На крају, уредништво потписује Тешића као сценаристу и писца који је рођен и живео у Београду до 14 године. Да неко случајно не помисли како би могао бити непристрасан.

Данас сам потражио текст „Иванишевићева борба за Хрватску” од 22. 2. 1993. у архиви Њујорк тајмса. Нема га. Изостављен.

Иванишевић је без сметњи наставио каријеру, Стив Тешић је преминуо, а ја се сећам тог, за мене кључног, морбидног Иванишевићевог уздаха ОХ, који до нас стиже са запада већ две деценије. Сетим га се пречесто ових дана када локални мудраци саветују наше спортисте како да се радују. Некако им не изгледа згодно што Чавић носи српску заставу, поздравља са три прста и зна речи српске химне. Ох!

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политика, Погледи, 25. 3. 2008.

Views: 137

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *