O kulturi

Mi živimo u zemlji koja nema skoro nikakve  potrebe za kulturom. Nedavno istraživanje pokazuje da čak i oni koji se školuju za menadžere u kulturi nemaju kulturnu potrebu. Tamo gde je nekad bila kakva – takva želja, pojavila se zabava, sport, pornići, kladionica, fejsbuk, kulinarstvo, šta god, ali potrebe više nema. Ugasimo bilo koju granu umetnosti i neće se desiti ništa, osim protesta zanemarljivog broja konzumenata i dotičnih umetnika. Srbija proizvodi neuporedivo više umetnosti nego što koristi. Godišnje se objavljuje preko 12.000 knjiga (naslova). Računajmo na minimalan tiraž od 500 primeraka, to je 7.200.000 tomova. Jedna po glavi stanovnika, godišnje. Kada bi se te knjige kupovale svaka bi porodica imala zavidnu biblioteku. Ne biva. Slično je, ako ne i gore, sa filmovima, izložbama, koncertima…

Školujemo umetnike – scenariste, glumce, slikare, kostimografe, muzičare…stotine svake godine. Uz to, kulturolozi, menadžeri, teoretičari, komunikolozi…Vidim pre neki dan  konkurs za „Master studije kreativne produkcije“. Biće to eksperti „kreativne produkcije“, a posle toga i doktori, ako već neki i nisu. Nekad su bili organizatori, pa im to nije izgledalo dovoljno šik, pa su bili producenti, pa onda ni to nije dovoljno seksi, sad su kreativni producenti. Po imenu bi se reklo da su oni ti koji će da stvaraju kulturni ambijent. Ne primećuje se da su ovi primarijusi i menadžeri ozdravili bilo koji segment kulture.

Umetnost  lično vidim kao proizvodnju lepote, kao ponudu nečeg što je lepo i istinito, svom narodu pre svega, a ne međunarodnim feštama.  Svi za koje je trenutno zadužen Tasovac, zapomažu:  „država ne brine, nemamo para, neće niko da podržava kulturu…“  Pa, i ne treba da podržava sve ovo. Od ove jadne države -svi znamo kakva je i kako joj je- od nje se malo može očekivati, čak mi to izgleda nepristojno.

Ali, u nečem se od države može tražiti mnogo više. U tome da inspiriše i brine o razvoju kulturnih potreba. To ne košta skoro ništa, a menja sve. Recimo škola. Na svim tim „smarajućim“ časovima književnosti, jezika, muzike ili slikarstva mogli bi redovno da gostuju stvaraoci. Jednom nedeljno, u svaku školu trebalo bi da dođu umetnici, i to poznati umetnici,  da provedu jedan dan sa decom, da idu iz učionice u učionicu i da  umesto apstrakcija  deci prosto kažu: evo šta ja radim i zašto to radim, Deca će doći kući i reći „upoznao sam toga i toga.“ I roditeljima će to nešto da znači. Sigurno više nego kada ih oko izbora posećuju političari. Ne verujem da postoji ni jedan glumac, slikar, pisac, dirigent koji bi odbio takvu ideju, nekima bi i dobro došao neki dinar od Ministarstva prosvete, a mnogi bi to rado radili i besplatno. Tu, u školi je ključ ako zaista hoćemo da preokrećemo stvari.

Zatim mediji. Na tapetu je uglavnom RTS koji je sklonio kulturu sa prvog programa, smestio je u sporadične termine na drugom kanalu da popunjavaju pauze između parlamenta i sporta, ili ga skrajnuo u dve oaze, na digitalni TV kanal i Drugi program radija.  Potrebno je vrlo malo državnog napora da se sve televizije pri dobijanju licence obavežu da prikazuju programe kulture i umetnosti. Za ovo ne trebaju novci, samo volja. Mediji bi morali ne samo da otaljavaju tu misiju, nego i da se striktnije obavežu. Kao što se na zapadu proizvođači duvanskog otrova obavezuju da finansiraju kampanje protiv pušenja, kao što će za cigarete ubrzo biti propisano da umesto malog znaka „pušenje  škodi“ dve trećine kutije mora biti pokriveno sa strašnom slikom efekta pušenja, tako isto bi gospoda emiteri (od kojih mnogi proizvode duhovni otrov) morali  imati neki program iz kulture između 20 i 22 sata, bar četiri puta nedeljno. Ako hoćete licencu-izvolite. Eto i prilike da stotine umetnika rade, a da to državu ne košta ništa.

Ovde ne mislim nikako na puko praćenje zbivanja, ređanje nagrada i festivala, već zaista osmišljen trud da se ta kičma svakog naroda brani kreativno i zanimljivo. Nije umesno da RTS računa  u program kulture sve ono gde se govori o kulturi. Ekran i studio su pozornice. To je prostor gde može da se kreira. To je idealno mesto za nove pravce u likovnim umetnostima, na primer. Danas su umetnosti vezane za elektroniku, za video, za kamere, za sliku. Razne stvari u studiju mogu sjajno da se izvedu. Ako bi to svi kanali imali, to bi bilo veoma plodno.

Dakle, nije dovoljno pričati o umetnosti, to nije program kulture. To je dosadno. To je ono što je stvorilo tamni oreol reči „kultura“, vrlo malo ljudi želi to da gleda i sluša, to je nešto što ih se ne tiče, tupljenje neko. Televizije su dužne da stvaraju kulturu. Dakle, program o kulturi nije zapravo ono što treba da bude kulturna misija medija.

Kao u onom vicu:  Papa šalje poslanicu ženama pa kaže: kad vodite ljubav i ponavljate  „o moj bože, o moj bože…“ to vam se ne računa u molitvu. Tako i ovo; kad samo govorite o kulturi, to vam se ne računa u kulturni program, to su informacije.

Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Politikin kulturni dodatak, Mera za meru
Subota 23. novembar 2013.

Views: 1139