Недавно смо чули две запањујуће изјаве од сталног функционера на разним пољима и под разним режимима. Каже чова да без Црвене звезде неће бити ни Србије. После неколико дана тврди да држава стоји на четири стуба од којих је један спорт.
За разлику од ових заиста оригиналних идеја, ја верујем да Србија треба да се усправи и прохода на две ноге које се зову Образовање и Правда. То су ноге на којима свака држава почива и што су јаче, моћи ће брже гура напред. За такмичење у напредовању на овом свету све друго је мање важно, укључујући и економију. Без обзира на беду, величину или стање у Црвеној звезди, земља која обезбеђује правду својим одлично образованим грађанима, биће поштована, правиће децу и ићи ће напред. Ако било која од две ноге храмље, или су као код нас парализоване, нема никакве шансе на олимпијади цивилизације. Жалосно је што ови који нас воде не виде тако очигледну ствар.
Већ сам на овом месту ламентирао како Србија неће напредовати без одличног образовног система, а данас ћу да очајавам гледајући у закржљали стуб права.
Основни разлог што се државе уопште и стварају јесте да обезбеде правду за своје поданике. Нека група препозна да не може да оствари правду и овако или онако избори се за своју државу. Оне не нестају због беде, моћних притисака или слабе индустрије. Престају да постоје када више не остварују правду, када превлада хаос и анархија које не могу да контролишу. У праву је Кенет Кларк: цивилизације нестају када сумња превлада веру и наду. То је најкраћи опис онога што нам се десило на Косову. Али, док државе постоје, због правде, прихватамо да могу да нас хапсе, опорезују или шаљу у рат, да користе своје ексклузивно право на силу.
Да погледамо на неколико малих примера како наша држава користи ту силу, шта можете да очекујете од нашег правног система на догађајима из последњих недеља:
-9 месеци кућног затвора за доживотног инвалида којег сте направили тако што сте пијани возили, па кочили уз помоћ бандере. Додуше, ако се не презивате Карић, припазите, можда добијете неки месец више, правог затвора.
-Ако сте попили још више а важан сте човек, заменик директора нечега у вези са нафтом, не брините ако успут згазите момка од 19 година, то кошта годину и по затвора; ако сте обичан човек, као прегажени момак, било би мало дуже.
-Ако вам се мили да пребијате жену, само макљајте, али се пре тога напијте, то ће вам бити главна олакотна околност, добићете од судије условну казну, другим речима једну малу претњу прстом: „но,но!“ Исто важи и ако вам се сексуално допадне нешто женско старије од 80 година.
– Ако сте љубоморни, слободно придавите девојку са леђа. После десетак година у затвору, бићете спремни за следећу.
– Палите џамије кад сте љути због неправди на Косову, то ће сигурно помоћи нашу ствар, а и неће вас пронаћи.
Све у свему, ако хоћете да учините неки ужас, пре тога се добро напојте алкохолом, биће вам лакше да гадост почините, а и на суду ћете проћи боље, јер ћете лако доказати да имате слабу толеранцију на алкохол.
Живимо у правном хаосу сналазимо се у крхотинама правног система. Нико кога ја знам, баш нико не верује у остварење правде у Србији. Процеп између праведности и правног поретка постаје све већи и не само код нас. Оно што је праведно попуно је ирелевантно за хорде правних професионалаца који се перверзно прегањају око параграфа и тумачења. Наравно да у другим земљама ствари понекад изгледају и горе, али искрено говорећи, то ме мало занима. Ја живим у Србији.
Кладим се да би свако паметно скројено психолошко истраживање показало да је овдашњим људима остварење правде важније од богатства, територија или мањка спортиста. Нешто у нашем националном коду вапи за правдом. Заклињемо се у Душанов законик (који нисмо читали) или мајку Јевросиму чије речи „ Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога …“ вибрирају у нашим коренима. Као да смо целу историју живели у неправди, сваки појединац и сви заједно, били само жртве. Нација састављена од милиона Калимера, као да нисмо и ми другима наносили неправде. А јесмо. Трагичан расцеп.
Знам да нема народа који не жуди за правдом, али овде је реч о нама. Ако питате Србе како замишљају царство небеско, то неће бити место где има визуелних и телесних уживања, Друга грана хришћанства обећава цветне ливаде, анђеле и песме. Неки огранци друге вере, виде тамо награду у виду неколико туцета лепих и младих девица (ако мене питате, не би било лоше, кад би било истина.) За наше православце то су небеса у којима ће све доћи на своје место, где ће се успоставити хармонија.
Можда је тако нешто имао на уму Енрико Јосиф када нас је у заносу почастио изјавом да смо небески народ. Људи загледани у онај свет, јер још једино тамо могу да очекују правду.
Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић
Мера за меру – Политикин културни додатак
Субота 27. јул 2013.
Views: 915
Dragi gospodine Mandiću,
Zahvalna sam vam (verujem da sam jedna od mnogih) za vaše tekstove u Politikinom Kulturnom dodatku. Od onih puškica, preko slušanja Aide u Viminacijumu do današnjeg koji je po meni pogodio središte naše društvene praznine. Kada ukazujete na negativne pojave nema u oštrih reči i ocena, ali jasno je svakome kakva i kolika je to teškoća ili problem. Taj vaš duh me potseća na način Duška Radovića i Duška Petričića. Eto ga negativno je, ajde da se to ispravi, a sve nekako mekano, toplo, pa ljudi smo.
Bilo bi baš dobro kada bi nekad bila objavljena zbirka tih vaših razmišljanja.
Da ne propustim, kao što su Asanž, Mening i Snouden moji kandidati za Nobelovu za mir, tako ste vi moj kandidat za ministarstvo kulture u Srbiji.