„Postoji zastrašujuća arogancija televizijskih mreža. One su kao feudalni bogovi na vrhu planine. Planina je njihova i ničija više. One sa zgražavanjem gledaju na ideju da je to javno dobro… Tvrde da daju publici ono što ona želi… Šefovi mrze izvođače i producente. Traže „balans” u programu, što je samo izgovor za đubre na programu. Ističu informativni program. Na kraju ćemo biti najinformisaniji nekulturni idioti na svetu!”
Zvuči tačno, aktuelno i prepoznatljivo? Ovo je napisao televizijski čovek Mek Kliri, u Americi pre ravno 59 godina. Proročanstvo mu se uglavnom ispunilo, bar što se Amerikanaca tiče. Bilo je to takozvano zlatno doba televizije kada su gledaoci još bili fascinirani kutijom sa slikom i tonom, oko koje može da se hoda. Ta dimenzija slike i položaj u kući odredio je zauvek prirodu medija i njegovu estetiku. Sve što se pojavi na televizoru postaje deo realnog životnog prostora, postoji kao neki živahan deo nameštaja. To određuje televizor kao spravu sa kojom se komunicira intimno. Sprava postaje novi ukućanin i sve te glave koje govore utiču na nas neposredno i blisko, svađamo se sa njima ili im odobravamo zdušno. Tu počinje naš problem.
U srpske kuće ulaze razni tipovi koji se takmiče u pljuvanju. Ko će više, dalje, upornije… Reći lepu reč o nečemu ili nekome postaje pitanje lošeg ukusa. Samo oni koji grde su zanimljivi. Njih zovu, uvažavaju, samo su oni urednicima zanimljivi. I sam sam, nažalost, učestvovao ponekad u tome.
Šta je korisno pljuvati ako hoćete da postanete dežurni gost na svim televizijama? Pre svega, Srbiju. Ništa tu ne valja. Ni vlada, ni predsednik, ni političari, ni obrazovanje, doktori, nijedna institucija… Samo smo „mi” zlatni. Mi koji se ubismo radeći, ali, eto, nikako da nas plate po tome koliko kafa popijemo na poslu.
Nedavno sam se zaljubio u kinesku seriju o pripremi otvaranja Pekinške olimpijade. Tri godine su snimali kako je njihov najveći reditelj Čang Jimou smišljao i pripremao taj veličanstven događaj (uskoro će seriju prikazati RTS). U istoriji posla kojim se i sam bavim nikada nijedan reditelj nije imao veći zadatak niti krupniju odgovornost. Pred svojih milijardu i trista miliona sunarodnika i još nekoliko milijardi iz sveta. Usamljen, provodio je dane i noći u svojoj kancelariji a na zidu iza sebe okačio je veliki natpis „Korist domovine je iznad svega”. I ispalo je kako je ispalo.
Probajte da zamislite sličnu sliku kod nas. Taj koji bi se usudio da tako nešto stavi na svoj zid bio bi ismejan, kritikovan, optužen za kič i loš ukus. Horde naše intelektualne elite našle bi u tome sjajan povod da nam objasne da je otadžbina prevaziđena i glupa reč koja ne označava ništa, od koje se treba ograditi, jeftina i pre-post-moder- na kategorija od koje moramo što pre pobeći ne bismo li što pre ušli u NATO. Taj mučenik bi bio optužen da ne razume trendove, da nas udaljava od sveta. Ekrani bi bili puni nadutih umova koji znaju da se ispod te parole ne može proizvesti ništa što bi zaslužilo da stigne na Bitef.
Vidim da mi mlađani kolega objašnjava da je „Srpski film” njegov kapitalni doprinos našem osvešćenju, „metafora” kako dečko kaže, naše situacije. Njegov glavni glumac tercira. Vidim, dobre su škole završili, misle da znaju kako se metafore na filmu prave.
Dakle, kada prikazujete silovanje tek rođenog deteta ili sečete glavu devojci koju… ono, to je zaista neka velika stilska avantura koju puk ne shvata jer je glup. Na blagu najavu da bi se to možda moglo svrstati pod neke paragrafe, digli su se protiv te pomisli svi koji „drže do sebe”.
Kao što Njegoš reče svojima: „Teško onom ko o vama briži”
Aleksandar Mandić, televizijski i filmski reditelj
Politika, TV dodatak, moj komentar, 22. 10. 2010.
Views: 132
SR_RS 
EN