Pamtim jednu anegdotu koju sam čuo odavno. Dolazi kralju Arhelaju brica i pita ga: „Vaše veličanstvo kako želite danas da Vas podšišam?“ „U tišini“ odgovara vladar.
Sećam se i priče o Šopenhaueru. Izvesna gospođa Market čavrljala je pred njegovim vratima sa prijateljicama, on je tražio da se skloni, ona je odbila, filozof uzima štap i posle koškanja cela stvar se, posle nekoliko godina, završava na sudu tako da je Šopenhauer morao da plaća debelu odštetu gospođi, do kraja života. Posle je u toj skoro idiličnoj predistoriji današnjeg talambasanja, napisao esej „O buci.“ Proglasio je zvuk za glavnog neprijatelja bilo kakvog ozbiljnog razmišljanja. I zaista, svako ko hoće da misli, poput kralja sa početka priče, odlično zna da ništa ne ometa tako kao zvuk; ono što primamo ušima onemogućava umu da se usredsredi.
Buka skreće pažnju na sebe, bez obzira na volju. Mi smo uvezani na zvukove kao marionete i ne možemo da ih ne primećujemo. Sluh je tokom evolucije razvijen kao sistem ranog upozoravanja. Opasnosti su bile velike, bilo ih je mnogo a sluh je služio kao stražar i opomena. Bilo je važno čuti i najmanji šum u daljini. Zato je ljudsko uho tako osetljivo, merna skala za zvuk počinje šumom koji proizvodi pad igle na pod, računa se da je to minimum koji čovek može čuti.
Možemo da se pravimo kako ne primećujemo tandrkanje tramvaja na ulici, ispod prozora, i da nastavimo posao, ali ljudski mozak to registruje kao upozorenje i u telu stvara napetost, grč i stres. Mozak je stariji od volje i funkcioniše, kako kažu naučnici, „primitivno“, onako kako je funkcionisao milionima godina pre vokmena.
Istraživanje rađeno 2005 godine sa ljudima koji stanuju pored aerodroma pokazalo je da i pored toga što spavaju, avionska buka ljude pogađa teško. Na svaki bučni nadražaj, skače pritisak, oslobađa se hormon stresa, remeti se stabilan rad srca i efekti ostaju u telu dugo nakon buđenja i promene mesta. Svetska zdravstvena organizacija tvrdi da je, posle zagađenja vazduha, buka najveća opasnost po zdravlje. Quantifying environmental health impacts
Zašto smo tako tolerantni prema tom zagađenju? Svako ko se pobuni smatra se za čudaka, asocijalno gunđalo. Važniji je valjda turističko-erotski ugled Beograda nego zdravlje desetina hiljada Beograđana koji se bude oštećeni. „Neka idu na selo! Grad pripada nama i našim motociklima.“ Može li iko da mi objasni kako je moguće da motocikli mogu da proizvode neograničenu količinu buke i da to ne samo da nije kažnjivo, već je „kul“ i „seksi“. Ti danonoćni prdavci mogu da probude hiljade ljudi pored čijih kuća turiraju, i to ne zanima nikoga. Naprotiv, oni koji bi da spavaju, ometaju one koji „idu u život.“ Ili u smrt. Kako to da kola bez auspuha ne mogu da se registruju, a za motore kao da važi obratno.
Onda dočekate odmor i pođete na Adu ili more da dođete sebi. Tu vas tek čekaju: deca vrište bez razloga, matori se deru u vodi iako su na dohvat ruke, na promenadama se preklapaju ozvučenja koja se nadmeću u bumbanju basova, vodeni skuteri koji, čini mi se i ne služe ničemu drugom nego da urliču kako bi zaglušili što više kupača, ako ih već ne mogu i bukvalno tresnuti. I na plažama trešti taj tonski smrad što se sada zove „numera“ , na čamcima kruže ozvučenja koja se dernjaju o dečijim predstavama i brodskim izletima, onda gliseri, pa motori, motori…
Manje od sto godina pre nas muzika se mogla čuti samo ako neko svira ćemane, klavsen ili gusle. Za manje od jednog veka stvorena je nezamisliva situacija u kojoj nas muzika proganja gde god se zateknemo. Meni najteže pada taj užas koji se čuje po kafanama, od koga ne možete čuti sagovornika. Kada zamolite da se utiša, saznajete da je to nivo i vrsta zvučnog đubreta koji je propisao gazda, i da osoblje to ne sme da menja. Na zapadu ume da bude i gore; ludilom decibela upravlja korporacija koja je vlasnik lanca kafeterija, nivo buke je propisan na tom nivou.
Sve te Cecerluše koje orijentalno jodlanje prodaju kao muziku, ti muški razbijači čaša koji nabreklih grla kukaju za Njom, ti „umetnici“ (DJ) koji sviraju gramofon – sve bi to bilo u redu kada bi se služilo nasamo, onima koji hoće da rizikuju o svom trošku. Ali, debeli zvučni smog prekrio je svaki kutak javnog prostora, čepići za uši ne pomažu, trujemo se cupkajući u ritmu.
A možda sve ovo i mora tako biti u jednoj civilizaciji kojoj ne trebaju ljudi zagledani u sebe. Poželjni su samo oni koji bulje u svoj telefon.
Televizijski i filmski reditelj, Aleksandar Mandić
Mera za meru – Politikin kulturni dodatak
Subota 23.avgust 2014.
Views: 1177
SR_RS 
EN
Poštovani g. Mandiću,
Hvala Vam na podršci da se ne osećam kao “matora budala” što mi smeta “prejako”. Ne smeta mi toliko buka koliko bezosećajnost naših sugrađana, komšija “umetnika” i drugih. Kao mlad slušao sam Cepeline i Deep Purple do daske ali sam ipak uvek imao rezerve prema tome da nije jedina muzika i da sam ja najvažniji na svetu, tako da sam utišavao muziku na prvu opomenu komšija.