Издавачка кућа Здрављак је управо објавила књигу колумни Захарија Трнавчевића, поводом његових 85 година живота. Уз мале измене, за ту књигу о њему сам написао овако:

Познајем високог Захарија Трнавчевића деценијама и никад о њему нисам чуо ружну реч. Проживео је 63 године у јавности и нема непријатеља. Цео живот није успео да нађе некога са ким не говори. Људи га поштују, сматрају га пријатељем чак и када га никада нису видели уживо. Био је у партизанима, па је писао у време љутог комунизма, па онда у време самоуправне фарсе, онда је оснивао демократске странке, био и остао југословен, а ипак нико га не оптужује за камелеонство. Заре све то надилази, он је на страни живота и људи то поштују јер знају да тако верује и да се није окористио. И телевизије и новине за које ради имају златну коку, али не види се да су захвалне за јаја која им носи. И од тога је виши, не занима га. Све ређе срећем такве људе, као да их више и нема.

Није Заре изабрао земљу и оне који од ње живе, као свој позив, већ су поља изабрала њега. То је морало да се деси јер је он човек рада и рађања. Све што стоји, што мрљави и замајава изазива у њему презир и бес. Само оно што клија, расте и бори се да преживи, заслужује његову пажњу и подршку, за такве ствари ништа му није тешко. Лице му подсећа на кору велике маслине, такво је и корење које је пустио, ваљда је зато тако сигуран и разуман. Зато се не брине шта ће му рећи комитети, министри, партије, председници и доушници. А сељацима је рекао више, блаже, оштрије и корисније него било ко у нашем веку. Није Захарије Трнавчевић храбар, он је (благо њему) нормалан и зато је (тешко нама) редак.

Стално срећемо људе који се трсе како страдају у животу јер кажу бобу-боб а попу-поп. Кад то чујем, увек се најежим и склањам од тих кафанских хероја. Једини кога знам да је заиста такав је мој друг Заре. Међутим, од њега такву хвалисавост никада нећете чути. Он је просто то; код њега је најкраћи пут између мисли и речи, јер на том путу нема царине. Управо то му је донело углед и поштовање, сви би ми волели да можемо тако. То је оно што се зове људски интегритет. Провео сам много година на РТС-у, тој пакленој кухињи политике, негативних мисли и селекције, незадовољства, оптужби и трачева. Колико се сећам, једино је сељак-господин-друг Трнавчевић говорио шта мисли и сви су знали да не спада у куваре.

Из колумни зрачи Захаријев стил. Једноставан, јасан српски језик, одлучност, позитиван став и обавезно предлог како да буде боље. Никада не покушава да вас засени, осећате да има потребу да каже то о чему говори. И увек тај лајтмотив о животу, у прозу преведена песма: „Све што расте и треба да расте, све што цвета и треба да цвета.“

Врхунске вредности за господина Трнавчевића су Љубав и Храброст. Успео је да оствари можда најкрупнију свету поуку о томе како љубав топи страхове, али му небо није баш било захвално. Наџивео је тешке трагедије у свом дугом животу, али сам га видео пре неки дан: онај исти човек, упоран, предузимљив, разговорљив, вредан. Оличење вере у оно на чему почива наша блискост: живот је изнад свега.

Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ

Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 6. август 2011.

Views: 675

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *