Верујем да јавни догађаји могу да постану уметничка дела. Од свадби до отварања Oлимпијаде, могу да се осмисле тако да оставе прави, дубоки људски доживљај. Све је то примењена позоришна уметност. Ко је гледао отварање олимпијаде у Пекингу, нe треба му доказивати. И сам сам урадио неколико оваквих режија на које сам поносан. Били су то и одговори на неподношљиве и стално присутне кичерско-тезгарошке производе који сада испуњавају добар део програма на сцени Народног позоришта.
Управо ми паде на памет да никада нисам режирао свадбу, требало би да пробам. Два главна лика у тренутку среће, неки случај их довео до музике; драме, фарсе, трагедије и комедије су пред њима а крај се не зна.
Највећа и најбогатија светска тезгарошка организација, Међународни олимпијски комитет, удовољила је молбама, овога пута, Јапана, да потроши милијарду долара дневно за представу „пријатељства, солидарности, јединства, спорта итд…“ Шоу је отворан упркос мукама са короном и одсуству публике која би требало да буде душа целог догађаја. Весеље не може да се замени махањем заставицама. Сама представа је прецизно изведена, али јој то није вредело. Деловала је празно и жалосно.
Интересантно да се у овим свечаностима никада не помиње сценариста, већ само редитељ и његови сарадници. Као да је сценарио нека протоколарна формула по којој треба представити мало спорта, мало историје и традиције, мало музике и кореографије, много пиротехнике са вечним пламеном на крају. Овог пута редитељ је био Кентаро Кобајаши, смењен дан уочи отварања. Помислио сам да су Јапанци били незадовољни на генералној проби, али се испоставило да је то последица политичке коректности коју је Кобајаши прекршио пре 23 године неким вицем о холокаусту. И није био једина жртва те врховне богиње данашњице. Кеиго Ојамада је компонавао музику и за отварање и за затварање али је пет дана пред свечаност, откривено да је 1990. године причао како је малтретирао школске другове који су били другачији од осталих. Као прави Јапанац после наклона извињења склоњен је са игара и његова музика је замењена. Између уметничког дела и човека више нема разлике. Колико ли књига чека да буде „склоњено“.
Када је нешто за политику коректно, вероватно следе невоље. Тако је и овде жртва коректности која све више меље, била сама приредба. Било шта што се приказује морало је да буде двополно. Нисам мерио али се кладим да је више кадрова било попуњено женама него мушкарцима. Као да изнад збивања лебди анти-грчки грч који пази да се не прекрши правило једнакости, па се још дода мало бакшиша женама јер су, јел’те, биле жртве толиких векова. Нико нормалан не може да има нешто против једнакости, али то је постало отрцано и безумно попут законског силовања српског језика. Очекујем да ће на следећој Олимпијади заставе да носе три руке, средњи пол не би смео бити ускраћен. И тако даље.
И када се занемари дуга презентација земаља, сама приредба је била развучена, деловала је као салата разних стилова и идеја. Неке су биле просто глупе, као пантомиме са ТВ екипом и анимирани пиктограми. Џомбаст скрипт у коме је много тога било буквално и недуховито. Збркани видео на почетку. Први сегмент са усамљеним вежбачем на траци са силним нитима које треба да прикажу како ипак није сам; уместо да охрабри, оставио је утисак туге. Хаотично представљање дрводељске традиције Јапана. Махнитање са обојеним елемантима попут Рубикове коцке. Скеч, пародични ваљда, о споју Кабуки теaтра и модерности. И заиста невероватан балет 1800 синхронизованих дронова.
Све је то ипак урађено у доброј намери, за разлику од фолирантског, политикантског, бедно нашминканог говора Томаса Баха председника МОК-а. Он је за досадних 14 минута успео да изговори дванаест пута реч заједништво, седам пута олимпијска заједница (наводећи комитете а не спортисте), и чак четрнаест пута реч солидарност. Офуцане фразе на већ испражњеном терену, пошто су се спортисти углавном разбежали јер је “глупост безглавих реченица пузала по нама као стеница” што би рекао Крлежа.
Две пошасти су унаказиле изворни дух спорта и Олимпијске идеје: новац и политика. Бах говори као демагог који заправо има на уму да сачува себе, своју пребогату организацију и све умрежене ликове. Као НАТО и Хашки трибунал, МОК неће да одумре и за собом оставља лешеве борилишта и задужене државе ошамућене од двонедељног пијанства. Ево мало болних успомена на линку “Druga strana Olimpijskih igara: šta ostane posle“. Треба погледати и студију објављену у часопису Теме из 2013 под насловом “Политика и олимпијске игре” у којој ауторке завршавају сажетак овако: “Улазак и мешање политике у спорт, односно борба за политичке циљеве на Олимпијским играма, нанело је много штете развоју Олимпијског покрета.”
Иако се Јапанци противе, играти се мора, ко њих пита.
Редитељ, Александар Мандић
Политика, културни додатак, субота 31. јул 2021.
Views: 21
SR_RS 
EN