“Киш је био сав од једног комада “ каже, потпуно тачно, Марк Томпсон у својој књизи о Кишу. Био је најслободнији, најнезависнији човек кога сам у животу видео. Када је постао писац, све најгоре у свом животу већ је прошао, живео је без страха. Осим онога који је носио у генима и који није имао везе са реалношћу. Отмена храброст.

Био је слободан од ствари; није имао кућу, кола, куче, телевизор…и никад довољно за највеће уживање – лепу кафану. Што није значило да сте могли да платите уместо њега. Имао је нешто одеће и оне књиге у којима би имао шта да подвуче.

Никада га нисам чуо да некоме повлађује због каквог интереса. У једном часу, када се проширио глас да је сигуран кандидат за Нобела, позвали су га из издавачке куће “Grasset” да пређе код њих. Моћан издавач, способан да плати и поради око награде. Киш тада живи веома скромно и била би то огромна промена за његов живот у Паризу. Требало је да прво штампају “Час анатомије” али су тражили да се ублажи оштар језик те књиге. Добили су одговор: “Господо, будимо јасни, нећу променити ни један зарез, ни једну тачку.”

Тачно је знао колико вреди то што пише, знао је то боље од свих, зато што је знао више од свих око њега. Наравно да је био задовољан када има доброг читаоца, некога ко види сјај и мајсторство његових књига. Истовремено, никако није волео причу о литератури, та прича је тако често банална и лична; била му је досадна и некако скрнављујућа. Уживао је у чињеницама живота, оним збивањима која могу у неком тренутку милости да доживе уобличење.

DaniloKiš Karikatura-Dragan-Stanojević
Danilo Kiš
Karikatura-Dragan-Stanojević

У “Саветима младом писцу” каже: “Не пиши за елиту, елита не постоји, елита си ти”. Није пропуштао прилику да се руга елитизму и снобизму. Отворено је мрзео, презирао сваког ко се пропиње изнад других. Понекад себи ласкам да сам од њега научио да се одупрем надутима, било коме ко се горди међу људима. Како би било лепо да сам у праву, да сам макар донекле испунио тај Данилов пример.

Још једну лекцију је нудио свима, узгред и неприметно. Никада није коментарисао нечији приватан живот нити учествовао у ширењу трачева.  Болни траг искуства,  поука једног живота који је највеће личне муке, своје и туђе,  већ  видео. Још једно господство – реткост коју је представљао изумреће, дакле, са њим – да парафразирам Кишову Аутобиографију.

Када би га упитали одакле је, одговор је гласио “From Afrika ćentrale”. То је био став према модним питањима о идентитету. Знао је тачно ко је и да припада језику на коме пише. И сасвим му је ту било удобно. Био је и остао Београђанин иако се често може чути супротно, како је Киш одбацио Београд јер  град није умео да га цени. То апсолутно није тачно и о томе сведоче многи детаљи. На пример, овако одговара 1987.године испред ТВ камера на питање да ли се враћа у Београд због носталгије: “Да, заправо носталгија за земљом, за пријатељима, за старим добрим временима наших свађа, које су ме на неки начин и отерале одавде, а које су ми на неки начин врло потребне. Па добро је то што сам међу својима, међу пријатељима и својим непријатељима. Тако да нисам у једној равнодушној и хладној средини која ме прима искључиво на књижевном плану – тамо где ме прима – него у једној природној средини са свим добрим и злом што та средина носи.”

Ради се о изневереним, рекао бих, љубавним очекивањима. Данило је веровао да ће Гробница за Бориса Давидовича у његовом Београду бити дочекана како заслужује али су озбиљни прикази изостали а уместо тога дошле су оптужбе за плагијат. То га је погодило дубоко и болно, средина коју је волео и за коју је веровао да га прихвата, изневерила га је. Одлази у Париз али не пропушта да каже: “Нико себе не искључује из заједнице без жаљења”.

Ето једне дирљиве пукотине нежности у том “човеку од једног комада.” Та потреба за љубављу у његовом животу заслужује посебну дисертацију, књигу, која би у средишту морала да има Данилову мајку. Због његовог дела, у центру је увек отац, али за његов живот (а у многоме и за дело) важнија је мајка. ОТАЦ ЕДУАРД ЈЕ ЗА ДАНИЛА БИО ЛИК, АЛИ ЈЕ МАЈКА ДАНИЦА БИЛА ЛИЧНОСТ. “Не могу да пишем о мајци” говорио је, ”истина о њеној патњи је толико страшна, неспојива са иронијом, а иронија (дистанца) је кључ за књижевност. ”Када неко са 16 година испослује специјалну дозволу од болнице да у последњим и дугим месецима тешке болести буде непрекидно уз мајку, онда ту нема места ни потребе за јефтином психоанализом, тај траг који остаје у Данилу је јасан, а димензије тог губитка очигледне.  Не знам за сличан пример.

Тешко ми је да напишем да је био преосетљив. Није то тачно, био је осетљив колико је морао бити, мање од тога не би био он. Опет, била је то свест о сопственој вредности. Али, Београд га је волео и воли га као ретко кога. Он је принц наше литературе. На прсте су се и тада могли набројати његови непријатељи, а и данас, осим две-три злонамерне будале, љубав за њега расте.

Мирно спавај Данилушка.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Тумачења – Политикин културни додатак

Субота 20. фебруар 2016.

Views: 838

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *