Масохизам

Пише нам Богољуб Карић ових дана о Путину, па успут каже: “Председник владе Александар Вучић се свим силама труди да победи дефетизам и одсуство воље да се смело загази сопственим путем. Али, једна ласта не чини пролеће. Понекад ми се, одавде, из даљине, чини да он ту битку води усамљен и да његови поједини блиски сарадници не разумеју силну енергију премијера да преокрене Србију.”

Правићу се да не примећујем чијукање усмерено на помиловање и повратак у Србију, обраћам пажњу на други лајтмотив, тако омиљен у Србији: “…Он ту битку води усамљен и његови сарадници не разумеју силну енергију премијера…”

Који су ти сарадници који не разумеју? Ми који смо овде их не примећујемо. Напротив, око њега је утрка, ко ће више,  брже и боље да погоди и разуме чак и неизречене мисли свог вође. Али, пошто ствари не иду баш добро, примењује се та јадиковка: његово окружење не ради како треба.

Од када памтим то је тако. “Када би само друг Тито знао шта се ради, све би било другачије. Он је ограђен, не добија праве информације, када би само било неког да му каже. Ево, на пример, ја!”

Невероватна је потреба да се поглавица оправда, да на његову величину не падне ни трунка сумње. То је важило и за најгора непочинства, на пример за зверства на Голом отоку. Да је Тито знао шта се дешава, тамо би била летња школа за комунистички преображај. Да су га само послушали, сви Албанци Хрвати и Муслимани би волели Србе и обрнуто.

Затим  Милошевић: Слоба је одличан, али нема са ким. Ови око њега су покварени, неспособни и ко зна за кога раде. Не знамо зашто их не посмењује и не постави праве људе. Криминалци цветају а он не зна шта се ради.

А тек жене! Да није био под утицајем Јованке, све би било боље. Да није било Мире, не би се тако завршило. И Николићу долази Драгица на наплату.

Онда је дошло време да се оправдава Коштуница. Он је паметан, правдољубив али спор, па су го окупирали шефови кабинета, саветници разни мућкароши, прислушкивачи, досовци разних врста, не зна човек како стоје ствари, ради му се о глави.

О глави се Ђинђићу и урадило. И данас се може чути да се то десило зато што се окружио белосветским квази-експертима, муварама и вуцибатинама који се само за паре занимају. Интересантно да се за његовог живота није помињала “силна енергија…да се победи дефетизам”, а била је то главна нит његовог живота. Требало је да он нестане, па да се то примети.

Затим Тадић. Ту је тек била велика гужва око престола. Саветници, школски другови, гуруи маркетинга, удварачи и удвараљке. И он се накнадно жали да није добро видео шта се око њега збива. А лепо смо му говорили. По кафанама.

Што је више власти, више смо спремни да оправдавамо мурдарлук. Као да тај, који је скоро увек у апсолутној власти, није одговоран за своју околину. Пошто је моћан, боље је њега хвалити, а друге кривити за неуспех. Та перверзна потреба, да док су моћни, буду недужни за своје грешке, јесте масовни мазохизам. Имам реч за то “масохизам.” Друго име за менталитет слуге.

У том смислу поређење данашњег шефа са Титом је сасвим умесно.

Телевизијски и филмски редитељ, Александар Мандић

Мера за меру – Недељник

Четвртак 15. децембар 2016.

Views: 1304