Dosta! (o Dobrici Ćosiću)

I to smo dočekali, da nam srpski etimolog iz Rovinja, na ćirilici i čistom hrvatskom objasni kako je reč „ustaša“, ako je napiše Dobrica Ćosić, nešto pohvalno – kompliment u stvari. Takva glupost se danas ne može prodati ni Hrvatima.

Ne mogu više da gledam te mrzonosce, alkoholisane talentoide, nacionalne penzionere, globalne provincijalce, histerične gospođe, pesnike koji eto moraju da novinare (samo da nije Dobrice, bili bi akademici), koji nagrđivanje Dobrice Ćosića koriste kao lozinku.

Ko god hoće da mrda po kulturnoj pozornici oseća se nekako obavezan da za audiciju spremi jednu batinu za Ćosića. To mu dođe kao neka ulaznica u srpsku kulturu. Ne sećam se da ga je neko pohvalio javno, to se ne sme, nije moralno-politički podobno. Ćutke gledamo ovo javno vešanje nasred Terazija.

Najgore, uglavnom se ne zna šta mu se zamera. Nije više ni potrebno da se pljuvanje po Dobrici nekako objasni, podrazumeva se da je zaslužio. Ponekad se iz besomučnih deračina može razaznati da mu se zamera što je bio komunista, pa onda nije; što je hvalio Miloševića, što ga je smenjivao; što nije bio nacionalista, pa onda jeste; što je Gedža i četnik – on kome su četnici poklali porodicu. Nadenu mu ime otac nacije, pa se onda sprdaju kao da je on sam sebe tako krstio. On je lično izazvao rat u Jugoslaviji! Zapenili, zapalili se, jer Ćosić ne reaguje, zamišljaju ga kao bokserski džak.

Ali ima li koga u našem okruženju ko je prošao kroz krupnije lomove i dileme, ko ih je bolnije i javnije podneo, ko je ocrtao veći životni krug i ko se sa svojim zabludama i greškama poštenije obračunao.

Kažu „slab pisac“. Čita li iko sve ovo što se kod nas sada piše, objavljuje i nagrađuje. Više pisaca nego čitalaca i više nagrada nego pisaca? Koje su to uopšte dimenzije u odnosu na Ćosićeve knjige. I da njegove knjige zaista ne valjaju šta onda? Da li stvarno te knjige toliko smetaju našoj kulturi? Ne liče na „Srpski film“, šta li?

Gospodi kritičarima treba skrenuti pažnju da je o tom opusu održan simpozijum na Univerzitetu Lomonosova i da je tema bila poređenje sa Tolstojevim delom. Sa Tolstojem, u Rusiji. Koga interesuju zaključci, neka se raspita. Biće iznenađenja. Ako im smeta Lomonosov, neka ponude svoja dela Jejlu i Kembridžu da se uporede sa Šekspirom. Može li se zaista ignorisati činjenica da su njegovi likovi i priče postali deo nacionalnog spomenara, u narodu kome čitanje nije jača strana.

Ćosić je najznačajnije ime naše generacije. Hteli su da ga čuju i Mihiz i Milošević i Đinđić i patrijarh Pavle i Vens i Oven i Šešelj i Tuđman i Čomski i taksista na vožnji do Skupštine i svi ostali koji imaju posla sa nama. Bilo im je prirodno i potrebno da čuju, kada su se pitali šta da čine, i nailazili su na čoveka koji sumnja, na pesimistu koji strepi i traži rešenje. I naišli su na jednu stvar retku kod Srba, čoveka koji ume pažljivo, dugo i lepo da sluša.

Ima li ko mu se obratio za pomoć, a da mu nije pomogao. Neka se javi, molim. Suprotnih primera – koliko hoćete. Eto zašto je Dobrica omiljen. Nomen est omen iako on u Onoga ne veruje.

Ćosić je kao onaj orman nasred sobe u Kišovoj priči, na koji junakinja udari ma gde krenula. Tako da ove muve podreparke udaraju o njega bilo gde da se upute, pa pošto glavom nalete na tvrdo, šutiraju i psuju. On jeste bio i model za onog pesnika u Kišovoj duhovitoj satiri, ali je sam za to pružio podatke, to nije bila prepreka da Kiš postane akademik i pored „svemoći“ oca nacije.

Molim vas, prestanimo da se brukamo. Šta će o nama misliti oni koji nemaju Dobricu, a ne vole nas. Retko je naći nekoga da ga brani. To je tek neverovatno. Slutim da je razlog kukavičluk. Neće niko da se podmetne toj lavini koja meni sledi. Hvala na pitanju, nisam ja nikakav junak, ovo je pitanje ne dobrog, već bilo kakvog ukusa. Dosta!

NIN br.3126, 25.11.2010

Autor teksta: reditelj Aleksandar Mandić

(pismo povodom intervjua u NIN-u br.3125, 18.11.2010,

„Blizu mitova padaju glave“ intervju sa Mirkom Kovačem)

Views: 1353