Između ova dva Božića, nije baš siguran datum, pre 100 godina rođen je Dobrica Ćosić. Kako je to obeleženo? Bezvoljno, sporadično i skromno. U ovoj javnosti je stidno, nepametno i nezgodno pominjati Dobricu po dobru, a tako bi se moralo povodom godišnjice. Takva reč odmah donosi uvredljive odgovore sekte u kojoj je guru Radomir Konstatinović.

Nisam mario za Ćosića sve do 1968. godine, kada je uz nipodaštavanja isključen iz partije. Posle mesec dana, pobunili smo se na fakultetima i pored ostalih kleveta dobili i dijagnozu da smo oboleli od Ćosićevštine. To je bilo smešno ali sam saznao, slučajno, da su mu na Kosovu ritualno zapaljene knjige uz veliko lokalno veselje. Tako je, veselo, počela mržnja. Iracionalna, patološka, zajapurena mržnja koja bi mogla popuniti tomove. Da čujemo delić te domaće muzike:

… Brozov komesar koji godinama širi nekrofilski eho jedne kanibalističke politike (Malo je Srba koji su spremni da poginu za ujedinjenje Srpstva i svoju državu.)….. tog proverenog trafikanta brozizma i miloševićevog nacionalsocijalizma, tog borca za bolju vlastitu prošlost, koji je počeo da piše donet na bajonetima Krasne gvardije – čoveku tankog talenta ali ambicije sikstinskih razmera… po zakonu svoje zečje naravi i kukavičluka, ali gedžovanski lukav, uvek je pronalazio nekoga da stane iza njega…“

„ …u  Palanci završio gimnaziju i u Palanci se upoznao sa naprednim idejama, i kao večiti Palančanin stigao na vlast (tj. Vlast) koja ga, gle čuda, nije uopšte promenila, jer ne menja vlast Palanku već Palanka menja vlast. Kada se, dakle, Palančanin popne na vlast, on unakaradi ono što bi moglo i na dobro ispasti…“

„…iz “trulog korijena srpske kulture” i nije mogla iznjedriti ništa drugo doli takvu grotesku kao što je Ćosić. “

„…hulja koja manipulira rodoljubljem…iz potrebe da čini zlo.“ 

Dobrici su oko vrata okačili posprdni pano sa rečima „Otac nacije“ i onda ritualno pljuvali po toj tituli. Svojim ušima sam na skupu u bioskopu FDU čuo profesora M.P. da kaže kako nema dovoljno pljuvačke u sebi koliko je Dobrica zaslužio da dobije.

Pre toga, 1981. su mu ponovo spaljivali knjige u Prištini i to je prećutano od beogradske sekte koja uživa da Srbe zove nacistima. Ovako Konstatinovićev kaplar zamišlja Ćosićev demonski uticaj na  maloumne:

„…Politički su iza njega stajali Tito, Milošević, Koštunica… Dok su mu Oskar Davičo i Mihiz, prerađujući i dorađujući njegove skribomanske somnambulije…kao preduzimljivi agitpropovac, organizovao koncept književnog i istorijskog odeljenja SANU po uzoru na Službu…akademici su morali da prođu nacionalnu trijažu kako bi svakog časa mogli da budu (zlo)upotrebljeni za srpsku stvar. Isto se dogodilo i sa SKZ-om…Ćosić je izvršio trajnu vojnu mobilizaciju srpske kulture,…koordinirao je rad desetine akademika na zajedničkom projektu pisanja programskog teksta  Memorandum SANU (obična laž p.a) , dok je svako od tih akademika ponaosob dao enorman doprinos Ćosićevom programu. Neki od njih bili su izuzetni stručnjaci u svojim oblastima, ali su pod paskom Ćosićeve militarizacije kulture skrenuli na kolosek nacionalizma i zauvek propali kao naučnici. Takav je bio slučaj dr Dimitrija Bogdanovića i dr Radovana Samardžića. Bilo je očigledno da je Dobrica Ćosić, koristeći svoju političku moć (sic!), potčinjavao intelektualce poput Nikoliša, Mihiza, Medakovića, Isakovića i trasirao njihov rad… trebalo bi imati u vidu da su sva Ćosićeva prijateljstva bila vojno subordinisana,… Drugi ešalon njegovih kadrovika regrutovao se iz Udruženja književnika Srbije, među kojima su “najdarovitiji”, poput Matije Bećkovića…Tih godina, Ćosić je uspeo da pridobije i pisce poput Mome Kapora, ali kako će se pokazati i Milorada Pavića i Borislava Pekića. Njegov bliski saradnik i urednik, pisac Vidosav Stevanović će se otrgnuti iz njegovog zagrljaja“

Bliski saradnik i urednik je ovako progledao: „Ćosić je neoriginalan, patetičan, smušen, netalentovan, lažni humanista, komploter, skučeni malograđanin, moralista koji vara, zarđali kompas bez magnetske igle… Štampao sam ga baš u vreme kada je bio disident i kada je bio poluzabranjen. Ubedio sam tadašnji politički vrh da je on srpski pisac i da ima pravo da štampa u Srbiji, kao i svi drugi…”

Mooolim? Dakle, iako mu se to stalno poriče, Dobrica ipak jeste bio disident a Vidosav blizak sa vrhom vlasti. Stevanovićev salto dobija priznanja ali ta mera ne važi za Dobricu. Njemu se ne opraštaju promene mišljenja i naklonosti.

U Ćosićevim životnim menama nema koristi koje prevrtljivost donosi. Naprotiv, svaki put ga je promena iz „vlasti“ odvela opoziciju. Grešio je i bio u zabludama, ali ne znam nikoga ko se sa više volje, griže savesti i upornosti borio da izađe na svetlost. I da javno prizna svoje iluzije. Može li mu se priznati bar ta slabost ljudskosti – grešnost.

Njemu se ne veruje ništa, kriv je za sve, sa njim razgovora nema, samo mržnja. Zatrpan je tolikim katranom da mu je ime postalo radioaktivno. Velika je opasnost od zračenja za one koji mu se približe. Nije odgovarao na zlu reč, udarci su padali po čoveku spuštenih ruku; ni posle smrti nije pošteđen.

Uzdao se u svoje knjige da će ga sačuvati u budućnosti. Posle radioaktivnog bombardovanja i treći put su povađene iz biblioteka i spaljene.

Mrzim mržnju.

Reditelj, Aleksandar Mandić

Politika, kulturni dodatak, subota 8. januar 2022.

Leave a Reply

Your email address will not be published.