Између ова два Божића, није баш сигуран датум, пре 100 година рођен је Добрица Ћосић. Како је то обележено? Безвољно, спорадично и скромно. У овој јавности је стидно, непаметно и незгодно помињати Добрицу по добру, а тако би се морало поводом годишњице. Таква реч одмах доноси увредљиве одговоре секте у којој је гуру Радомир Констатиновић.

Нисам марио за Ћосића све до 1968. године, када је уз ниподаштавања искључен из партије. После месец дана, побунили смо се на факултетима и поред осталих клевета добили и дијагнозу да смо оболели од Ћосићевштине. То је било смешно али сам сазнао, случајно, да су му на Косову ритуално запаљене књиге уз велико локално весеље. Тако је, весело, почела мржња. Ирационална, патолошка, зајапурена мржња која би могла попунити томове. Да чујемо делић те домаће музике:

… Брозов комесар који годинама шири некрофилски ехо једне канибалистичке политике (Мало је Срба који су спремни да погину за уједињење Српства и своју државу.)….. тог провереног трафиканта брозизма и милошевићевог националсоцијализма, тог борца за бољу властиту прошлост, који је почео да пише донет на бајонетима Красне гвардије – човеку танког талента али амбиције сикстинских размера… по закону своје зечје нарави и кукавичлука, али геџовански лукав, увек је проналазио некога да стане иза њега…“

„ …у  Паланци завршио гимназију и у Паланци се упознао са напредним идејама, и као вечити Паланчанин стигао на власт (тј. Власт) која га, гле чуда, није уопште променила, јер не мења власт Паланку већ Паланка мења власт. Када се, дакле, Паланчанин попне на власт, он унакаради оно што би могло и на добро испасти…“

„…из “трулог коријена српске културе” и није могла изњедрити ништа друго доли такву гротеску као што је Ћосић. “

„…хуља која манипулира родољубљем…из потребе да чини зло.“ 

Добрици су око врата окачили поспрдни пано са речима „Отац нације“ и онда ритуално пљували по тој титули. Својим ушима сам на скупу у биоскопу ФДУ чуо професора М.П. да каже како нема довољно пљувачке у себи колико је Добрица заслужио да добије.

Пре тога, 1981. су му поново спаљивали књиге у Приштини и то је прећутано од београдске секте која ужива да Србе зове нацистима. Овако Констатиновићев каплар замишља Ћосићев демонски утицај на  малоумне:

„…Политички су иза њега стајали Тито, Милошевић, Коштуница… Док су му Оскар Давичо и Михиз, прерађујући и дорађујући његове скрибоманске сомнамбулије…као предузимљиви агитпроповац, организовао концепт књижевног и историјског одељења САНУ по узору на Службу…академици су морали да прођу националну тријажу како би сваког часа могли да буду (зло)употребљени за српску ствар. Исто се догодило и са СКЗ-ом…Ћосић је извршио трајну војну мобилизацију српске културе,…координирао је рад десетине академика на заједничком пројекту писања програмског текста  Меморандум САНУ (обична лаж п.а) , док је свако од тих академика понаособ дао енорман допринос Ћосићевом програму. Неки од њих били су изузетни стручњаци у својим областима, али су под паском Ћосићеве милитаризације културе скренули на колосек национализма и заувек пропали као научници. Такав је био случај др Димитрија Богдановића и др Радована Самарџића. Било је очигледно да је Добрица Ћосић, користећи своју политичку моћ (sic!), потчињавао интелектуалце попут Николиша, Михиза, Медаковића, Исаковића и трасирао њихов рад… требало би имати у виду да су сва Ћосићева пријатељства била војно субординисана,… Други ешалон његових кадровика регрутовао се из Удружења књижевника Србије, међу којима су “најдаровитији”, попут Матије Бећковића…Тих година, Ћосић је успео да придобије и писце попут Моме Капора, али како ће се показати и Милорада Павића и Борислава Пекића. Његов блиски сарадник и уредник, писац Видосав Стевановић ће се отргнути из његовог загрљаја“

Блиски сарадник и уредник је овако прогледао: „Ћосић је неоригиналан, патетичан, смушен, неталентован, лажни хуманиста, комплотер, скучени малограђанин, моралиста који вара, зарђали компас без магнетске игле… Штампао сам га баш у време када је био дисидент и када је био полузабрањен. Убедио сам тадашњи политички врх да је он српски писац и да има право да штампа у Србији, као и сви други…”

Мооолим? Дакле, иако му се то стално пориче, Добрица ипак јесте био дисидент а Видосав близак са врхом власти. Стевановићев салто добија признања али та мера не важи за Добрицу. Њему се не oпраштају промене мишљења и наклоности.

У Ћосићевим животним менама нема користи које превртљивост доноси. Напротив, сваки пут га је промена из „власти“ одвела опозицију. Грешио је и био у заблудама, али не знам никога ко се са више воље, гриже савести и упорности борио да изађе на светлост. И да јавно призна своје илузије. Може ли му се признати бар та слабост људскости – грешност.

Њему се не верује ништа, крив је за све, са њим разговора нема, само мржња. Затрпан је толиким катраном да му је име постало радиоактивно. Велика је опасност од зрачења за оне који му се приближе. Није одговарао на злу реч, ударци су падали по човеку спуштених руку; ни после смрти није поштеђен.

Уздао се у своје књиге да ће га сачувати у будућности. После радиоактивног бомбардовања и трећи пут су повађене из библиотека и спаљене.

Мрзим мржњу.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 8. јануар 2022.

Visits: 15

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *