Мушки дан

Отворим ове новине пре неки дан и видим да је Дан мушкараца. Нисам имао појма да то постоји. Наравно да се за то није могло чути у јеку јавне феминистичке помаме. Чудо да смо и сад сазнали за тај празник, јер и није основан на Западу већ у га је основао човек у Тринидаду и Тобагу да обележи рођендан свог оца.

Ту је и текст под насловом „У мушком оку се не очекује суза“, цитира се пеихотерапеут Милан Дамјанац који говори већ досадне дијагнозе да мушкарци немају додир са својим емоцијама и да зато страдају. Па онда прича о оцу који на погребу сина не пушта сузу па га на излазу из гробља покоси инфаркт. Све би било боље ако мушки науче да плачу.

Ове године под паролом „Помозимо мушкарцима и дечацима“ саветује се да иду на терапије, анализе, прегледе разне, не би ли поживели бар колико и жене. То да они углавном проведу живот у тежим, прљавим и опасним пословима – није важно. „Нас убија бес, једина емоција коју смемо да покажемо (sic)!“

Мушки из организације „Не посматрај, реагуј“ кличу „Не требају нам храбри, већ живи мушкарци“  у прогласу поводом мушког дана. Волео бих да чујем шта, нарочито о првом делу ове пароле, мисле жене. Колико би им живи и дуговечни, кукавни мушкарци без храбрости, улепшали животе.

Дакле, сузе су мушки лек. Замислимо сцену у којој мушкарац и жена гледају тужан филм са трагичним крајем. Мушкарац плаче заједно са њом и онда иду у кревет јер су се емотивно отворили па ће његова сексуална привлачност код ње порасти. Хм!?

Просечан број сперматозоида у последњи 40 година на Западу, опао за 50% и даље опада. Нико неће да каже зашто.

У прогласу  поменуте групе  се каже „Управо на данашњи дан треба истакнути достигнућа мушкараца и њихов допринос заједници….“  Нисам приметио таква набрајања. Чик пробајте да  наређате шта су све мушкарци урадили за нашу цивилизацију! Била би то црвена крпа за  фемине војникиње да се дигну на устанак  „где смо ту ми!“. Данас је  само допуштено  да се истиче допринос жена, супротно није политички угодно.

У невеликом тексту сам избројао пет пута апел да се мушкарци поводом свог дана ангажују око равноправности жена. Такав је заправо лајт мотив текста, права интернализација опште феминистичке галаме. У позиву да се помогне мушкарцима не каже се ко треба да нам помогне, изгледа да сами себи морамо помоћи.

Није ли ипак за очекивати да то буду жене, као у овом догађају из  околине Врања:

Новембар, киша, ноћ, олуја, жена вози  и поред пута види мушкарца уз кола са пробушеном гумом. Зауставља, излази на штиклама и пита да ли може да помогне. Он јој каже да нема дизалицу. Она се враћа до својих кола, узима дизалицу, дигне му ауто, и замени гуму. Онда се она пакује а он се захвали и настави пут. Нешто у овој причи не звучи уверљиво? Па да, жене не возе у штиклама.  

Недавно, колумнискиња Њујорк тајмса Мишел Голдберг коментарише књигу економисте Ричарда В. Ривса „О дечацима и мушкарцима: зашто се савремени мушкарац мучи, зашто је то важно и шта да се ради.“ Ривс пише о безбројним начинима на које су дечаци и мушкарци, посебно у Америци губитници : многи заостају у школи, одвојени од породице, подложни злоупотреби опиоида и смрти од очаја. Он сматра, да је важно ангажовати више мушкараца у брзорастућим индустријама у којима сада доминирају жене, посебно у здравству и образовању.

Зар се све ово не односи и на нас.

У предговору, Ривс каже да су га многи људи саветовали да не пише ту књигу због „тренутне политичке климе, шта ће ти то.“

 „…Дечаци имају 50 одсто веће шансе да не успеју у сва три кључна школска предмета: математика, читање и природне науке“, пише Ривс. „Ствари не постају лакше када дечаци порасту. Стопе учешћа мушкараца у радној снази су пале, а стопе самоубистава порасле. Могуће је веровати да је сексизам и даље главна препрека за процват жена и такође да је за многе дечаке и мушкарце живот много тежи него што би требало да буде…

…Старомодни сексизам каже да на пословима нижег статуса доминирају жене…

„…мушка болест није резултат масовног психолошког слома, већ дубоких структуралних изазова. Ако је то тачно, потребне су нам и дубоке структурне промене да бисмо то излечили.“

Ово не брине наше момке из покрета Реагуј, на то не реагују. За њих је главно да се на и дан мушких бринемо о женама. 

И за крај – причу из Врања сам измислио. То не бива, али, ко хоће да види, поента је ту.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 03.децембар 2022.

Views: 22