Pre neki dan u rubrici Pogledi, Dragoljub Kojčić se sa razočaranjem, bolje reći ljutnjom, pita zašto rok zvezde nisu napisale ni jedan protestni stih niti odsvirali akord da se zaštiti univerzalni prostor kulture. „…Ćutanje pred izbacivanjem knjiga iz biblioteka, kapitalnih romana iz školske lektire, grandioznih kompozitora sa koncertnih programa, obezglavljivanje Parnasa svetske literature…!?“ čudi se gospodin Kojčić.
Da je Elvisu u njegovo slavno vreme neko rekao da pripada Kulturi, čak i u Americi gde je svako ko mlati četkicom po platnu „artist“, to bi on sam prihvatio kao vic i ironiju. Bio je prosto neka nova vrsta klovna sa čudnim pokretima i odećom, zabavljač koji je osvajao mlađariju posle dosadnih školskih lekcija o Kulturi.
Rokenrol je tako počeo i odmah da kažem, za razliku od gospodina Kojčića, mislim da se nije od toga mnogo odmakao, bez obzira na Nobela od koga mi je draži Leonard Koen. To je bila i ostala potkultura, pokret koji se nikako nije mogao svrstati u vrhunska merila Parnasa.
Svi rokeri počeli su da tamburaju u ritmu samo sa jednom idejom, da dođu do zgodne devojke. „I’l me ženi, il’ tamburu kupi, jer ja nešto udarati moram!“ Kako tada, tako i sada, uz jednu bitnu razliku. Naše generacije su porasle, zauzele sva ključna mesta i proglasile da i to spada u umetničke visine.
Ko je od tih „Bitlsa“ i „Stonsa“, završio na univerzitetu? Naprotiv, oni koji su drndali gitaru kao srednjoškolci, posle upisa na visoke škole su po pravilu batalili stvar. Oni koji nisu marili za čitanje, nastavili su u sve šarenijim svetlucavim odećama da se uvijaju oko mikrofona po binama. To je prosto bio bučni cirkus opšte uživancije kojoj nije padalo na pamet da postane Kultura..
Možda sam nešto propustio, ali nisam čuo u mom rokerskom veku da neko od rok idola pomene Baha, Dostojevskog, Čehova, Šekspira, Eshila, Dantea Figarovu ženidbu ili Solženjicina…To su prosto dva sveta.
Jeste, u mom rokerskom veku. To je bio i moj život, učestvovao sam u tome i sam sa radošću i elanom. Gospodin Kojčić veruje da je rokenrol postao deo visoke kulture, nabraja vrhunce i veruje da su i oni deo „obasjanog vrha ljudskog napretka“. Kada danas gledam te ostarele rok primerke kako skaču po sceni, pre mi izgledaju kao krhotine jednog sna. Ali, da se razumemo, uživao sam i uživam, život bi mi bio siv i mnogo siromašniji da nisam u svemu tome živeo.
“Twist and shout” je postao „Shout and twist“, vrisak pa slom. Danas su to proizvodi prenatrpane industrije zabave, potpuno potčinjeni tržištu. Nema tu ni traga od nekog bunta. Očekivati da će oni da dignu glas u korist Ane Netrepko je potpuno nerazumno. Rok se oduvek bavio samo ličnim mukama, uglavnom ljubavnim, to mu je sfera interesovanja i kada izađe iz tih sfera, zvuči neizdrživo naivno. Ako mene pitate, toliko pominjani hit „Imagine” lepo zvuči ali je to pismeni zadatak nekog zanesenog srednjoškolca koji još nema pojma o životu. Pročitajte tekst, lepo je zamisliti da ga je napisala vaša ćerka u trećem gimnazije.
Rok je potpuno romantičarska pojava. Jedino osećanja su važna, to je eko-sfera u kome postoji. To je isključivo dionizijska pojava, Satisfaction. Ne poznaje nikakve apolonske ideje o skladu i harmoniji, a bez tih vizija nema velike umetnosti. Gospodin Kojčić počinje tekst napomenom o revolucionarnom značaju nadrealizma i baš to hoću da kažem, to je odličan primer neuspelog pokreta. Šta je danas ostalo od nadrealizma?
Socijalni bunt bi mogao da se pripiše hipi pokretu ali, ma koliko da su to srodne pojave, muzika nije pratila dimenziju bunta. I kad se pojavilo tako nešto, bolje da nije; bile su to detinjaste parole i aporije, takođe utopljene u uživanje.
Malo-malo pa pročitamo u novinama kao važnu vest da je preminuo ovaj bubnjar ili onaj pevač iz te i te rok grupe. Zašto to moramo da slušamo? Čime su nas ti statisti muzičke mega-industrije zadužili?
I što je najgore, treba da suzimo nad odlaskom onih koje je uglavnom pojela droga. Dobar primer je neverovatna, prosto mitska suza koja prati nestanak Ekaterine velike. Ispada da su oni bili nevini anđeli, koje Srbija nije umela da sačuva od droge pa treba stalno da očajavamo, budemo krivi i da im se odužujemo debelim monografijama i imenima trgova. Ponavlja se kako su bili „genijalni stvaraoci koji su ostavili trag“, „obeležili generacije“, „ispisali istoriju“, „naslutili nesreće koje slede“. Gluposti i koještarije!
Eros je bog rokenrola. Bog životnog elana i razuzdane slobode. Nije mu stalo do sveta oko nas, samo do onoga u nama.
Reditelj, Aleksandar Mandić
Politika, kulturni dodatak, subota 23. jul 2022.
Views: 31
SR_RS 
EN