Годину дана пре крунисања краљице Елизабете 3.јуна.1953 почео је рат две главне америчке ТВ мреже ЕН-БИ-СИ и СИ-БИ-ЕС око тога ко ће први приказати тај догађај Американцима. Само је БИ-БИ-СИ могао да емитује пренос уживо, јер се тада сигнал није могао преносити преко Атлантика. Обе мреже су током целе године правиле невероватне логистичке планове да би били први. Изнајмљени су авиони, уклоњена седишта, инсталиране лабораторије за развијање филмова и монтаже, припремљена сва опремa за дочек и хитно емитовање на аеродрому у Бостону који је ближи Европи него Њујорк.
Елизабета и Черчил су се противили телевизијском преносу јер им је то изгледало као профанисање достојанства круне, али је на основу испитивања јавности на крају њено величанство схватило да се томе не може одупрети. Најава преноса изазвала је помаму за ТВ апаратима у Енглеској. И Канада је хтела да види крунисање своје краљице. Млада канадска мрежа СИ-БИ-СИ развила је тајни план у сарадњи са војном авијацијом Велике Британије. РАФ је прузео материјал развијен и монтиран у Лондону, довезао га до првог канадског аеродрома новим суперсоничним авионом, ту су га преузели домаћи летачи и пошто је Канада ближа, они су пре Американаца приказали ствар. За тај план је дознао тада мали ЕЈ-БИ-СИ, преузео од Канађана сигнал земаљским везама и победио у трци а да није ни учествовао.
Тако је краљица отворила еру међународне телевизије. Свет се смањивао и постајао глобално село.
Чланови краљевске породице постали су прави „селебритис“, први учесници дуговечног риалити програма у наставцима са својим браковима, разводима, скандалима, рађањима и сахранама. Елизабета је из свега тога излазила неокрњена и све омиљенија. То да је млада, неискусна и слабо образована жена успела у зверињаку живота и политике, право је чудо. Смисао за дужност као и љубав Британаца према традицији и скупом кичу, направили су од ње стварно Величанство. Данас се коментатори питају да ли ће икада више поданици круне некога тако волети. Питање је реторичко; неће.
Пренос сахране био је монументални завршни акорд њене владавине. Припремала је своју сахрану деценијама и томе се није чудити. Ко од нас после тридесете године није размишљао о својој завршној церемонији?
Из Лондона се шири вест да је опраштањe од краљице гледало око 4 милијарде и 100 милиона становника земаљске кугле што је права мегаломанија. Ако је у две велике заинтересоване земље, Америци и Британији са око 400 милиона становника укупно било мање од 50 милиона гледалаца, како се дошло до половине човечанства која као да није имала друга посла тог дана. Потреба да се докаже како круна Комонвелта има и даље крупан значај у свету. То је било и главно обележје преноса, приказати величину и велелепност традиције која траје.
Сваки редитељ ТВ преноса приказује своју верзију догађаја. Са 231 камером и 14 репортажних кола, могло се дочарати много више од сувопарне параде. Редитељи су били опседнути ковчегом, који какав год да је, постаје досадан за гледање. У оваквим догађајима последњу реч има протокол, али телевизија ипак влада сликом и може да представи ствар много занимљивије од њихових праволинијских и симетричних идеја. Било је то надмено подразумевање да милијарде људи знају где је шта у Лондону, па пренос протекне без иједне мапе. Иду колоне, тамо-овамо, пролазе поред значајних места, а гледаоци немају оријентацију у простору, не знају раздаљине и односе. Конфузија се пренела и у катедралу; где ко улази, како се смешта. Режија је била фасцинирана кадром са камере у врху храма, „поглед божијег ока“ на сићушне људе и мали ковчег у средишту архитектонског крста. Пренос је подразумевао да су сви гледаоци ту већ били, а ако нису-њихов проблем. Ароганција бивше велике силе.
За 8 сати програма, само два или три пута видели смо слике изван Лондона, људе који прате пренос напољу. Пропустили су прилику да пруже широку слику, кадрове из Комонвелта па и осталог света, да обоје пренос емоцијама.Империјална идеја да све што се не догађа у Лондону није битно. Каква заблуда! Да су уживо пратили светски одјек, имали би прави тријумфални и емотивни ефекат. Као када се на самом крају преноса, после спуштања ковчега, гајдаш окрене, полако напушта Виндзорску цркву, а са њим одлази и звук, остаје тишина…
Елизабета је била сидро брода „Велика Британија“ на Атлантику, који се љуљао, тресао, мењао правац и преживљавао. Тито је имао исту улогу у земљи која је била у његовом власништву. Његова сахрана, слична по величини, означила је почетак расула. Краљичин велики сплав се налази у тешким мукама, може ли се десити да ће без ње поновити нашу судбину?
Британски ријалити се наставља.
Редитељ, Александар Мандић
Политика, културни додатак, субота 01. октобар 2022.
Views: 9
SR_RS 
EN