Одтамњење.
На екрану се види острво Елис на који пристиже сиротиња из Европе, преко тога натпис „Њујорк, 1927 “. Искрцава се Едвард Стеикен, већ познати фотограф, који са собом носи нешто високо метар и тридест, двадесетак сантиметар широко, углачану витку бронзану форму која личи на уврнут конусни штап. Цариници закључују да је то обично парче метала, класификују га као домаће посуђе или хируршки инструмент и траже да се плати повећа сума.
Господин Стеикен зна да од 1913. године Америка дозвољава бесплатан увоз уметничких дела па тврди да је то „Птица у простору“ аутора Константина Бранкушија, и одбија да плати. Царина одузима предмет и Стеикен одлучује да се жали. Случајно се среће са Гертрудом Витни, оснивачем Витни музеја, која препознаје важност тог спора. Она га замоли да случај преузму њени адвокати.
Тако почиње историјски спор који треба да утврди разлику између уметности и којештарија. И да далекосежно утиче на историју уметности. Закон каже да скулптуре треба да буду „уклесане или обликоване по узору на природне моделе“ у „свим размерама: дужини, ширини и висини“. „Скулптуре или статуе морају бити ‘оригинали;’ јединствен производ „професионалних вајара“; „изрезбарене или извајане, ручно рађене … и тамо где су изливене у бронзи, или било ком другом металу или легури, морале су бити замишљене искључиво као професионална продукција вајара; а речи „слика“, „скулптура“ и „кип“ не треба „да укључују утилитарне објекте“.
Дакле, суд мора да одреди на шта предмет треба да личи, да се утврди да ли је то „оригинално“ дело, У добу које, када је „модерна уметност“ чудна новотарија, пред судом се расправља о томе шта је уметност? Ко је уметник и ко треба да суди о тим објектима који не личе на стварност?
Суђење траје две године. Тужилац се труди да оспори квалификације сваког сведока који мисли да је „Птица“ уметност. И да оспори да је Бранкуши вајар. Успут доказује како то дело није уметност јер није обликовано по узоору на природне моделе.
Међу осталима, суд као сведока позива и познатог скулптора (такође без дипломе) Јакоба Епстина и његово сведочење садржи једно од најлепших и најубедљивијих аргумената које знам, о томе шта је уметност. Скраћено, дијалог у суду тече овако:
-Када кажете да то сматрате уметничким делом , хоћете ли ми љубазно рећи зашто?
-Па, прија мом осећају лепоте, даје ми осећај задовољства. Направио га је вајар,
пма много елемената, али стоји као прелеп предмет. За мене је то уметничко дело.
-Да имамо месингану шину, високо углачану, закривљену у мање-више симетрично, то би било уметничко дело?
-Може постати уметничко дело.
-Било да га прави вајар или механичар?
-Механичар не може да направи лепо дело.
-Желите да нам кажете да доказни предмет, механичар не би могао да исполира?
-Може да га изгланца, али не може да га замисли. То је суштина. Он не може да замисли оне посебне линије које му дају индивидуалну лепоту. То је разлика између механичара и уметника; он не може да замишља као уметник.
-А ако може да има визију, онда би престао да буде механичар и постао би уметник?
-Тако је.…
-Када кажете да су неки од Бранкушијевих радова представљали птицу, да ли вам ово представља птицу?
-За мене је свеједно шта то представља.
-Значи што се тог дела тиче, у деловању на естетски укус, није битно шта представља?
-Нимало. Постоје границе. Оног тренутка када човек који је уметник почне клесати комад мермера, то може постати уметничко дело.
-Да ли бисте могли да просветлите суд, да ли мислите да је тај предмет птица?
-Ако би га уметник назвао птицом, схватио бих то озбиљно, ако га уопште поштујем. Мој први покушај би био да видим да ли је као птица. У овом конкретном делу постоје елементи птице.
-Који елементи?
–Ако посматрате комад скулптуре у профилу, видите тамо, он је као птичја прса , посебно са ове стране.
-Било који заобљени комад бронзе тада, може представљати птицу?
–То не могу рећи.
-Можда срп младог месеца?
–Да.
-Ако би господин Бранкуши ово назвао рибом, да ли би то за вас била риба?
–Да је назвао рибом, ја бих је назвао рибом.
-Да ли неко од других вајара ради дела ове класе и карактера?
–Постоје и други уметници који раде слично, не баш као Бранкуши , али таквог карактера.
-Дакле, он стоји практично сам и изолован у овој одређеној класи уметности?
–Не. Он је повезан са веома древним обликом скулптуре. Он се везује за фину античку скулптуру стару три хиљаде година . Ако желите да изнесем пред суд комад античке скулптуре, коју случајно имам, могу да вам илуструјем. (Сведок напушта место и узима узорак.)
-Шта је то?
–То је јастреб.
-Можете да видите неку сличност у форми, са оним што разумете као јастреб?
Орнитолог је можда неће наћи. Перје није приказано; стопала нису приказана, а ја ипак имам утисак да је то соко.
На крају судија Вејт чита пресуду и улази у историју:
…Развија се такозвана нова школа уметности чији експоненти покушавају да прикажу апстрактне идеје уместо да имитирају природне објекте. Без обзира на то да ли саосећамо са овим новијим идејама и школама које их заступају, сматрамо да се чињенице њиховог постојања и утицаја на свет уметности, признатог од стране компетентних судова морају узети у обзир….Предмет који се разматра је леп је и симетричан у обрисима, и иако се може наићи на потешкоће у повезивању са птицом, ипак је пријатан за гледање... Сматрамо доказаним да је то уметничко дело, подржавамо тужбу и сматрамо да има право на слободан улаз према члану 1704, закона.
И онда епилог филма, са натписима на крају:
- Брнкуши постаје једно од највећих имена модерне уметности.
- Америчка царина 2022. године и даље ради по члану 1704 закона из 1913. који ослобађа уметничка дела од царине.
- Српска царина 2022. године прописује: „Када је у питању унос уметничких дела спроводи се уобичајена увозна царинска процедура, у скраћеном или редовном поступку“.
Затамњење.
Редитељ, Александар Мандић
Политика, културни додатак, субота 29. октобар 2022.
Views: 29