У моје време, новине су имале редовне рубрике за које се одомаћио идиом Драга Савета. Читаоци питају, а Савета им дели савете. И Њујорк Тајмс, вероватно најутицајнија новина данас, има своју Савету. Он се зове Кваме Ентони Апија и предаје филозофију на чувеном Њујоршком универзитету, NYU. Колумна му се зове Етичар, одговара на моралне дилеме читалаца.
Ових дана, наиђох на његов савет читатељки из 2022 године. Она пише:
Моја мајка има недијагностиковану менталну болест која је чини неспособном да прихвати стварност и због које ме је целог живота емоционално злостављала. Моја сестра и ја смо одржавале однос са њом, али уз строге границе и ограничене посете.
Живи сама у кући коју је наследила, а која се распада. Она гомила ствари и не пушта унутра мајсторе, нити било кога другог.
Има 69 година, није била код лекара или зубара деценијама. Њен аутомобил је одавно престао да ради, а она пешачи два-три километра до супермаркета, чак и зими. Живи од оскудних прихода од социјалног осигурања. Њени кућни љубимци нису правилно збринути, а ипак ми не дозвољава да их усвојим.
Које опције имамо моја сестра и ја пошто она стари и њена животна ситуација се додатно погоршава? И које обавезе имамо према њој? Она никада неће признати да јој нешто није у реду, а ниједно од нас није спремно да јој дозволи да живи са нама. Она би уништила наше животе и животе наших породица. Ова ситуација је као тамни облак који се надвија над нашим главама. Моја сестра и ја смо једине које јој могу помоћи, али ниједно од нас не може себи да приушти да је издржава финансијски или на други начин.
Уважени професор савременим ћеркама Краља Лира, одговара овако:
Ваша мајка доноси лоше одлуке, али не можете захтевати од ње да доноси добре. Нисте обавезни да уништавате свој живот како бисте њен учинили мање ужасним. Све док не испуњава захтевне услове за присилни смештај – који се разликују од државе до државе, али обично укључују „опасности по себе или друге“ – не можете много учинити поводом њене ситуације. Уз један значајан изузетак:
Станите овде са читањем и удахните дубоко, па видите значајан изузетак:
Ако начин на који се односи према својим кућним љубимцима представља окрутност или занемаривање, можете одлучити да укључите локалне власти задужене за добробит животиња. Неће јој бити по вољи ваше мешање, али ви сте већ покушали да је наведете да уради праву ствар, а животиње заслужују правилан третман.
Ако се мајка према себи односи окрутно или се занемарује и живи у кући која се распада, Гонерила и Регана, не морају да брину. Али, животиње заслужују правилан третман.
Моје старинско, патријархално васпитање, о коме се више не сме рећи лепа реч, не допушта мом уму и стомаку да се сложи са колегом (и сâм сам годинама предавао на том универзитету). Наш Етичар, дете савремености, има и завршне мисли:
…у неекстремним околностима, вероватно је боље да закон понекад греши у корист поштовања аутономије људи. То значи да не можемо да радимо ствари које би побољшале њихову добробит, попут присиљавања на лекарске и стоматолошке прегледе. Али вредност аутономије – слобода да живимо своје животе на свој начин, без обзира на то да ли је то „најбољи“ начин – с правом захтева знатно поштовање. Добробит није све што је важно.
Дакле, ствар је у поштовању мајчине аутономије, без обзира што у тим годинама мора да пешачи километрима да би се прехранила, без обзира да ли има новца да преживи, без обзира на стање њеног здравља и зуба, без обзира на то да ли је то за њу најбоље. Слободна је да не брине о себи, али слобода се не односи на то како ће да брине о својим мачкама. Ту се други морају умешати, без обзира на све.
Шекспир није превиђао ствари које модерни филозоф игнорише, пребацивање мајци да јој кола не раде и да нема новца. Важни професор не примећује аматерску дијагнозу менталне болести и саможивост која тврди да ћеркице немају довољно за мајку. Данашњи морални сензори не реагују на понуду да се прихвате животиње, али не и мама, јер би она – мисле њене девојчице, разорила њихову породичну идилу. Тако су оне разгрнуле „тамни облак“ и живе под ведрим плавим небом.
Погледајмо усамљене родитеље по нашим опустелим селима и јасно је да смо и ми део нове западне цивилизације. Њихова добробит није све што је важно, од тога је важнија безбрижност њихове деце и срећа њихових кучића.
Лир је полудео. Да је Шекспир жив и он би изабрао исто.
П.С. На Истоку, у Кини, (и не само код њих) вековни завет потомства да чува родитеље и даље је жив. Закон обавезује одраслу децу да финансијски и ментално брине о родитељима. Родитељи имају право да то захтевају, а ако се деца оглуше, држава их кажњава и приморава да поштују закон.
Политика, субота 29. новембар 2025.
Views: 24
SR_RS 
EN