U moje vreme, novine su imale redovne rubrike za koje se odomaćio idiom Draga Saveta. Čitaoci pitaju, a Saveta im deli savete. I Njujork Tajms, verovatno najuticajnija novina danas, ima svoju Savetu. On se zove Kvame Entoni Apija i predaje filozofiju na čuvenom Njujorškom univerzitetu, NYU. Kolumna mu se zove Etičar, odgovara na moralne dileme čitalaca.
Ovih dana, naiđoh na njegov savet čitateljki iz 2022 godine. Ona piše:
Moja majka ima nedijagnostikovanu mentalnu bolest koja je čini nesposobnom da prihvati stvarnost i zbog koje me je celog života emocionalno zlostavljala. Moja sestra i ja smo održavale odnos sa njom, ali uz stroge granice i ograničene posete.
Živi sama u kući koju je nasledila, a koja se raspada. Ona gomila stvari i ne pušta unutra majstore, niti bilo koga drugog.
Ima 69 godina, nije bila kod lekara ili zubara decenijama. Njen automobil je odavno prestao da radi, a ona pešači dva-tri kilometra do supermarketa, čak i zimi. Živi od oskudnih prihoda od socijalnog osiguranja. Njeni kućni ljubimci nisu pravilno zbrinuti, a ipak mi ne dozvoljava da ih usvojim.
Koje opcije imamo moja sestra i ja pošto ona stari i njena životna situacija se dodatno pogoršava? I koje obaveze imamo prema njoj? Ona nikada neće priznati da joj nešto nije u redu, a nijedno od nas nije spremno da joj dozvoli da živi sa nama. Ona bi uništila naše živote i živote naših porodica. Ova situacija je kao tamni oblak koji se nadvija nad našim glavama. Moja sestra i ja smo jedine koje joj mogu pomoći, ali nijedno od nas ne može sebi da priušti da je izdržava finansijski ili na drugi način.
Uvaženi profesor savremenim ćerkama Kralja Lira, odgovara ovako:
Vaša majka donosi loše odluke, ali ne možete zahtevati od nje da donosi dobre. Niste obavezni da uništavate svoj život kako biste njen učinili manje užasnim. Sve dok ne ispunjava zahtevne uslove za prisilni smeštaj – koji se razlikuju od države do države, ali obično uključuju „opasnosti po sebe ili druge“ – ne možete mnogo učiniti povodom njene situacije. Uz jedan značajan izuzetak:
Stanite ovde sa čitanjem i udahnite duboko, pa vidite značajan izuzetak:
Ako način na koji se odnosi prema svojim kućnim ljubimcima predstavlja okrutnost ili zanemarivanje, možete odlučiti da uključite lokalne vlasti zadužene za dobrobit životinja. Neće joj biti po volji vaše mešanje, ali vi ste već pokušali da je navedete da uradi pravu stvar, a životinje zaslužuju pravilan tretman.
Ako se majka prema sebi odnosi okrutno ili se zanemaruje i živi u kući koja se raspada, Gonerila i Regana, ne moraju da brinu. Ali, životinje zaslužuju pravilan tretman.
Moje starinsko, patrijarhalno vaspitanje, o kome se više ne sme reći lepa reč, ne dopušta mom umu i stomaku da se složi sa kolegom (i sâm sam godinama predavao na tom univerzitetu). Naš Etičar, dete savremenosti, ima i završne misli:
…u neekstremnim okolnostima, verovatno je bolje da zakon ponekad greši u korist poštovanja autonomije ljudi. To znači da ne možemo da radimo stvari koje bi poboljšale njihovu dobrobit, poput prisiljavanja na lekarske i stomatološke preglede. Ali vrednost autonomije – sloboda da živimo svoje živote na svoj način, bez obzira na to da li je to „najbolji“ način – s pravom zahteva znatno poštovanje. Dobrobit nije sve što je važno.
Dakle, stvar je u poštovanju majčine autonomije, bez obzira što u tim godinama mora da pešači kilometrima da bi se prehranila, bez obzira da li ima novca da preživi, bez obzira na stanje njenog zdravlja i zuba, bez obzira na to da li je to za nju najbolje. Slobodna je da ne brine o sebi, ali sloboda se ne odnosi na to kako će da brine o svojim mačkama. Tu se drugi moraju umešati, bez obzira na sve.
Šekspir nije previđao stvari koje moderni filozof ignoriše, prebacivanje majci da joj kola ne rade i da nema novca. Važni profesor ne primećuje amatersku dijagnozu mentalne bolesti i samoživost koja tvrdi da ćerkice nemaju dovoljno za majku. Današnji moralni senzori ne reaguju na ponudu da se prihvate životinje, ali ne i mama, jer bi ona – misle njene devojčice, razorila njihovu porodičnu idilu. Tako su one razgrnule „tamni oblak“ i žive pod vedrim plavim nebom.
Pogledajmo usamljene roditelje po našim opustelim selima i jasno je da smo i mi deo nove zapadne civilizacije. Njihova dobrobit nije sve što je važno, od toga je važnija bezbrižnost njihove dece i sreća njihovih kučića.
Lir je poludeo. Da je Šekspir živ i on bi izabrao isto.
P.S. Na Istoku, u Kini, (i ne samo kod njih) vekovni zavet potomstva da čuva roditelje i dalje je živ. Zakon obavezuje odraslu decu da finansijski i mentalno brine o roditeljima. Roditelji imaju pravo da to zahtevaju, a ako se deca ogluše, država ih kažnjava i primorava da poštuju zakon.
Politika, subota 29. novembar 2025.
Views: 106
SR_RS 
EN