Америка, као свака младица, обожава да је воле. Од земље која је изгледала младо, била омиљена, лучоноша шаренила и отворености у сваком погледу, постала је одбојна, препотентна, арогантна и глува за остали свет

МЕРА ЗА МЕРУ

Александар Мандић

Синиша Николић, Ђинђићев шеф кабинета, сећа се његове посете Америци.

После убиства Славка Ћурувије, током бомбардовања, Ђинђић добија поуздано упозорење да је он следећи. Склања се у Црну Гору и неко време после бомбардовања се враћа у Београд. Ту почиње хајка, оптужбе да је издајник, кукавица, западни плаћеник који подржава бомбе. Једног јутра град је облепљен плакатима на којима се види Ђинђић како седи на раменима Клинтоновим, као његово дете.

У Србији рањеноj, порушеној, пораженој, под санкцијама, нема теже увреде. Ђинђић тражи од својих да скину пажљиво један тај постер, да се сачува. Почетком новембра иде у Вашингтон, хоће да моли, да објашњава да су бомбе биле огромна грешка, да је то произвело патњу, ујединило људе против Запада, било контрапродуктивно. Да убеђује како треба укинути санкције, да ће тако најбоље помоћи и Србији и опозицији и угледу Запада.

Виђа се са сенаторима који редом остављају утисак да немају појма о нашој ствари. На крају иде у Белу кућу и док чека пријем среће се са Хилари Клинтон, која је љубазна и упућена. На крају улази у Овалну собу, почиње разговор с Клинтоном и у неком тренутку, да илуструје свој положај, вади постер и показује. Клинтон узима и пажљиво гледа. Онда, задовољан, показује својим сарадницима и ужива: „Ево, видите да мене људи у Србији воле!”

Постоје две могућности тумачења: Клинтон, врло интелигентан човек, не разуме (или неће да разуме) очигледан смисао слике, његова жудња да буде омиљен преовлађује разум. Друга могућност је да тај бистар човек увиђа значење слике, али је коментарише иронично. Оба тумачења, заправо показују исто. За сведока призивам Сигмунда Фројда. Клинтон не каже Ђинђићу да разуме његову муку, јер би то подразумевало да, макар на тренутак, себе замисли као лошег момка, већ му се у правом фројдовском преокрету, у иронији, привиђа љубав.

А мој крунски доказ се догађа мало касније, када Клинтон отвара велики споменик себи у центру Приштине, испред свог огромног мурала, преко пута продавнице која носи име његове жене.

Ту потребу, не само његову већ целе Америке, косовски Албанци су рано уочили и затим направили шта год су желели. Утврдили су лекцију доларима, нарочито у Конгресу. На крају, забетонирали све спомеником, америчким заставама, муралима, именима улица и продавница, наставили да се увлаче у амерички шињел. Овај шеф Косова данас, који (као) не слуша, добро зна да ради по њиховим дубинским жељама и да ће на крају бити потапшан по рамену. По америчким нереакцијама на његова дивљаштва, то је очигледно. Постали су највернија територија на свету која служи Вашингтону. Прихватају то са комичном комбинацијом прпошног јуначења и понизног клањања. Они су зависнији од америчке федералне власти него било која америчка држава.

Америка, као свака младица, обожава да је воле. Нема ниједног тако оданог обожаватеља јер је њена ароганција одбојна свима. Она се томе чуди и верује да је најлепша и најбоља и да то мора свима да покаже. Милом или, још више, силом. Роберт Дрејпер, врло угледан амерички новинар, описује ешизоду из Ирачког рата, када следећи председник Буш млађи, гледа на телевизији „ослобођење“ Басре од стране америчких трупа и пита помоћника: „Зашто ови Ирачани нису одушевљени?“.  

Од земље која је изгледала младо, била омиљена, лучоноша шаренила и отворености у сваком погледу, постала је одбојна, препотентна, арогантна и глува за остали свет. Довољно је видети њихове амбасаде. То су праве тврђаве опкољене високим зидовима и низовима безбедносних кругова, усамљене територије по којима ходају опрезни службеници.

Предстоје им избори. Империјом ће владати или један сенилни старац или једна неуравнотежена незналица. То су младожење за једну младу државу која себе види као лепотицу достојну општег удварања.

Веома сумњам у заглушујућу мантру да су у међународним односима важни само интереси. Нису.

Политика, културни додатак, субота 23. mart 2024.

Views: 10

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *