Postoji u Srbiji jedan spomenik koji neće biti srušen. U Prištini, u bulevaru Bila Klintona, koji vodi do trga Bila Klintona, ispod ogromnog postera Bila Klintona, stoji velika bista Bila Klintona, koju je otkrio Bil Klinton. Preko puta je i prodavnica koja ponosno nosi ime Hilari Klinton, a na trg se uliva ulica Boba Dola. Bil na spomeniku drži neki spis, na kome je vešti vajar utisnuo datum 24 mart 1999, početak bombardovanja Srbije. U toku je inicijativa da jedna ulica ponese ime Džordža Buša. Danke Amerika!
Veoma se interesujem za priče o totalitarnim režimima, ali se ne sećam da sam video takav koncentrat obožavanja. Za razliku od Maove Kine, Staljinove Rusije, Kimove Severne Koreje ili Titove Jugoslavije koje su priređivale ovakve kičerske izlive, ovde je reč o dobrovoljnim odlukama slobodnih ljudi u jednoj demokratskoj zemlji.
Na prazničnoukrašenoj glavnoj ulici slavoluk je napravljen od isključivo američkih zastava. Manjak albanskih – sve su u Preševu. Masovno se muškoj deci daje ime ne samo Bil već Bil Klinton, pa onda sledi prezime, Haradinaj naprimer. Devojčice su uskraćene za prezime Olbrajt, ali masovno dobijaju samo ime Medlin, plus prezime, naprimer Kurti. Nema mesta u današnjem svetu gde Amerika može da nađe takve izlive odanosti i obožavanja. Samo Priština potpuno razume Moniku Levinski.
Psiholog Danijel Kaneman je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2002. godine. Zajedno sa svojim saradnikom Amosom Tverskim, koji nije dočekao Nobela, utvrdio je model po kome ljudi donose odluke. Oni su dokazali da ne odlučujemo onako kako se u ekonomiji predpostavljalo, vođeni isključivo interesom da ostvarimo profit, već su ustanovili takozvanu Teoriju očekivanog izbora. Posle mnogo primera i eksperimenata autori kažu da u nama postoje dva sistema, po karakteru zec i kornjača. Sistem 1. je brz nesvestan, intuitivan, automatski. Stojeći pred odlukom, on skače i zaključuje bez napora. Najčešće njega sledimo jer nas on lišava anksioznosti, donosi brzo zadovoljstvo i sreću što je problem rešen. Ovaj glas u nama veruje da gospodari našim životima, ali naravno, mogućnost da pogreši je mnogo veća nego kada se uključi kornjača, koja je analitična, spora, zabrinuta, racionalna i brzo se umara. Sistem1- zec, se uzda u izgled stvari, koji naravno često pruža pogrešnu sliku, ali je u stanju da ućutka kornjaču – Sistem2, čim proizvede efekat sreće. I pored toga što su stručnjaci manje podložni greškama Sistema1 jer su u njega ugradili svoje iskustvo, ipak su izloženi kardinalnim greškama jer se kao i mi služe svojim zecom, čak i više nego čovek kome je ta oblast strana. Ukratko, i majstori berze kao i ostali smrtnici, hrle prema onom što im deluje pozitivno i donosi sreću.
Često tako ne izgleda ali i države vode ljudi, a ne neke bezljudne mašinerije. Njihova potreba da birači i oni lično budu emotivno zadovoljni, ima prednost nad bilo kakvim racionalnim komplikacijama. U kombinaciji sa punijim buđelarima i osećanjem moći, to je neodoljiv sklop koji diktira njihove odluke.
Stalno slušamo političare i političke gurue oko njih kako ponavljaju mantru da u politici nema emocija već su samo važni interesi. Draga gospodo, to prosto nije tačno. Navešću Vam nekoliko najskorijih primera. Gospođa Klinton u Prištini priznaje: „Kosovo za nas nije samo politika, to je lično pitanje za moju porodicu.“ Predsednica odbora za inostrane poslove američkog Kongresa Ileana Ros pre dva meseca kaže: „Ja sam ponosna što sam prijatelj ovog herojskog naroda.“ Gospođica Olbrajt u javnom izlivu ikrenosti u Pragu kaže: „Odvratni Srbi!“ Zašto im ne verujemo?
Niko nije imun, pa ni mi. Naš predsednik Nikolić pre neki dan u Pančevu govori o našoj ljubavi prema Rusiji i ponavlja tu reč i kada opisuje naše odnose sa Grčkom. Ruski predstavnik Rogozin prilikom potpisivanja nekog naftnog ugovora kaže da je to saradnja ne samo zbog profita, već i zbog ljubavi. I danas, kada nama Srbima pomenete Francusku, naš zec nam kaže da je to neka pozitivna, prijateljska zemlja, i pored toga što je dvedesetih godina francuska javnost predvodila zarazu mržnje prema nama.
Moja kornjača mi kaže da je sve moglo da bude drugačije da smo…
Aleksandar Mandić
Politikin kulturni dodatak, Mera za meru
Subota 2. februar 2013.
Views: 666
SR_RS 
EN