Otvorim ove novine pre neki dan i vidim da je Dan muškaraca. Nisam imao pojma da to postoji. Naravno da se za to nije moglo čuti u jeku javne feminističke pomame. Čudo da smo i sad saznali za taj praznik, jer i nije osnovan na Zapadu već u ga je osnovao čovek u Trinidadu i Tobagu da obeleži rođendan svog oca.
Tu je i tekst pod naslovom „U muškom oku se ne očekuje suza“, citira se peihoterapeut Milan Damjanac koji govori već dosadne dijagnoze da muškarci nemaju dodir sa svojim emocijama i da zato stradaju. Pa onda priča o ocu koji na pogrebu sina ne pušta suzu pa ga na izlazu iz groblja pokosi infarkt. Sve bi bilo bolje ako muški nauče da plaču.
Ove godine pod parolom „Pomozimo muškarcima i dečacima“ savetuje se da idu na terapije, analize, preglede razne, ne bi li poživeli bar koliko i žene. To da oni uglavnom provedu život u težim, prljavim i opasnim poslovima – nije važno. „Nas ubija bes, jedina emocija koju smemo da pokažemo (sic)!“
Muški iz organizacije „Ne posmatraj, reaguj“ kliču „Ne trebaju nam hrabri, već živi muškarci“ u proglasu povodom muškog dana. Voleo bih da čujem šta, naročito o prvom delu ove parole, misle žene. Koliko bi im živi i dugovečni, kukavni muškarci bez hrabrosti, ulepšali živote.
Dakle, suze su muški lek. Zamislimo scenu u kojoj muškarac i žena gledaju tužan film sa tragičnim krajem. Muškarac plače zajedno sa njom i onda idu u krevet jer su se emotivno otvorili pa će njegova seksualna privlačnost kod nje porasti. Hm!?
Prosečan broj spermatozoida u poslednji 40 godina na Zapadu, opao za 50% i dalje opada. Niko neće da kaže zašto.
U proglasu pomenute grupe se kaže „Upravo na današnji dan treba istaknuti dostignuća muškaraca i njihov doprinos zajednici….“ Nisam primetio takva nabrajanja. Čik probajte da naređate šta su sve muškarci uradili za našu civilizaciju! Bila bi to crvena krpa za femine vojnikinje da se dignu na ustanak „gde smo tu mi!“. Danas je samo dopušteno da se ističe doprinos žena, suprotno nije politički ugodno.
U nevelikom tekstu sam izbrojao pet puta apel da se muškarci povodom svog dana angažuju oko ravnopravnosti žena. Takav je zapravo lajt motiv teksta, prava internalizacija opšte feminističke galame. U pozivu da se pomogne muškarcima ne kaže se ko treba da nam pomogne, izgleda da sami sebi moramo pomoći.
Nije li ipak za očekivati da to budu žene, kao u ovom događaju iz okoline Vranja:
Novembar, kiša, noć, oluja, žena vozi i pored puta vidi muškarca uz kola sa probušenom gumom. Zaustavlja, izlazi na štiklama i pita da li može da pomogne. On joj kaže da nema dizalicu. Ona se vraća do svojih kola, uzima dizalicu, digne mu auto, i zameni gumu. Onda se ona pakuje a on se zahvali i nastavi put. Nešto u ovoj priči ne zvuči uverljivo? Pa da, žene ne voze u štiklama.
Nedavno, kolumniskinja Njujork tajmsa Mišel Goldberg komentariše knjigu ekonomiste Ričarda V. Rivsa „O dečacima i muškarcima: zašto se savremeni muškarac muči, zašto je to važno i šta da se radi.“ Rivs piše o bezbrojnim načinima na koje su dečaci i muškarci, posebno u Americi gubitnici : mnogi zaostaju u školi, odvojeni od porodice, podložni zloupotrebi opioida i smrti od očaja. On smatra, da je važno angažovati više muškaraca u brzorastućim industrijama u kojima sada dominiraju žene, posebno u zdravstvu i obrazovanju.
Zar se sve ovo ne odnosi i na nas.
U predgovoru, Rivs kaže da su ga mnogi ljudi savetovali da ne piše tu knjigu zbog „trenutne političke klime, šta će ti to.“
„…Dečaci imaju 50 odsto veće šanse da ne uspeju u sva tri ključna školska predmeta: matematika, čitanje i prirodne nauke“, piše Rivs. „Stvari ne postaju lakše kada dečaci porastu. Stope učešća muškaraca u radnoj snazi su pale, a stope samoubistava porasle. Moguće je verovati da je seksizam i dalje glavna prepreka za procvat žena i takođe da je za mnoge dečake i muškarce život mnogo teži nego što bi trebalo da bude…
…Staromodni seksizam kaže da na poslovima nižeg statusa dominiraju žene…
„…muška bolest nije rezultat masovnog psihološkog sloma, već dubokih strukturalnih izazova. Ako je to tačno, potrebne su nam i duboke strukturne promene da bismo to izlečili.“
Ovo ne brine naše momke iz pokreta Reaguj, na to ne reaguju. Za njih je glavno da se na i dan muških brinemo o ženama.
I za kraj – priču iz Vranja sam izmislio. To ne biva, ali, ko hoće da vidi, poenta je tu.
Reditelj, Aleksandar Mandić
Politika, kulturni dodatak, subota 03.decembar 2022.
Views: 43
SR_RS 
EN