Profesor Muzičke akademije Dragoslav Dević ovako nas upoznaje sa umetnikom Krstivojem Subotićem:
Stvarno je bio sjajan i kao čovek i u svakom drugom pogledu. Ja sam razmišljao o tome da je on bio vunderkind na svoj način, kao Mocart. Samo Mocart je imao preimućstvo što se rodio u Beču, a Krstivoje u Kolubari Valjevskoj, i to u selu Osečenica, što moguće znači da je odsečeno od sveta.
Devićev kolega, profesor Dimitrije Golenović napisao je o Krstivoju lepu knjigu od 200 strana. Evo auto-portreta umetnika u mladosti:
Od mali’ nogu, od detinjstva, od svoje sedme godine ja se bavim muzikom. To mi je iz duše niklo i priraslo za srce. Volim da sviram i lako mi to liježe. Meni je dovoljno samo jedanput da čujem da neko odsvira neku melodiju, ja sam je momenta’no kopir’o, ja je sviram. Tako sam kao mali poč’o slušati nekog Rada Manojla. On je svir’o kod nas igre. Uvek idu njega prvog pitaju može li da svira, pa ako on odobri da može. Ako ne može Rade da dođe, onda nema igre. Meni je to bila tuga načisto: Kad ćemo i mi imati jednog svirača, da ne tražimo Rada? Da možemo igru da napravimo kad god mi želimo, kad god mi’oćemo? I kad dođe Rade, ja sjedim pored njega i sve ja slušam i upijam kako on to svira. On im’o neku veliku sviralu – polaje zamaz’o voskom. Počne da svira: ‘Pu, pu, pu’ . Za kratko vrijeme što god Rade odsvira, ja emitujem Rada. I pokažem se ja da možem da sviram sad igranku, da ne zovu Rada više.
I viču jednom igru kod nekog Miodraga Stevovića. Dignu mene na astal. Ja sviram kola narodna. Igra učitelj – poš’o sam u prvi razred osnovne škole. Igra učitelj moj, i otac i majka. Ja na astalu. Sviram svu noć. Jedno kolo, pa drugo. Redom, jedno za drugim. Nisu Rada posle ni tražili. Rade je umro u kratkom vremenu. Ja sam posle svir’o, razvij’o se, razvij’o…“ Niko živ nije dokrajčio muziku. Uvek za celog veka i umreš istraživajući, i ostalo je neistraženo. Uvek ima i dalje.
Zašto svira Amadeus Subotić:
Ja sam osvojio u Kosjeričima Prvu frulu, ama stoparac da sam dobio! I ja ope’ idem, što volim frulu. Spavam u štali, na kalkanu… Jedem jabuke. Jedem šljive, ako nema da se ruča. Svirao sam u Grljane kod Zaječara i žiri je tamo otiš’o. I dali mi neku faznu. ’Ćeo da bacim, šta će mi. Ne treba mi. Od porcelana napravljena… Jednom mi dali štap da pecam ribu. Đe da pecam!? Jednom su mi dali u Rači Kragujevačkoj srebrnjak. S jedne strane Titov lik, s druge strane globus. Ima vrednos’ ’iljadu dinara. To mi je stvarno nagrada. Jednom mi dali kosilicu za travu na onaj gajtan. Jednom mi dali dve hiljade cigareta Holivud cigara Er Er Niš.
Nekad je bilo nešto, nekad nije bilo ništa, ali ja ne idem da dobijem nagradu. Ne idem da zaradim. Idem što volim frulu. Što mi ona iz duše izvire.
Kako svira Krstivoje Mocart:
Sviram onako kako igrači, mogu da igraju. Ko mi najlepše u kolu igra, ja na njemu držim pogled. I prema njemu držim ritam. I ide mi to. Ako pogledam onoga ko n’umije da igra, ja se smutim i ja pokvarim. I ne smem ni da gledam onoga što igra kontra, nego samo onoga što najbolje igra, u njega gledam i prema njemu dogonim taj final, i ulepšavam i to bude dobro.
Svaki umjetan čovjek on têži da odsvira nešto umjetnički, da odigra umjetnički, da otpjeva umjetnički, da zdravicu ispriča umjetnički. Da bude prihvaćen od publike, od svakoga… Ja ako sviram u dvo’enice lepo, moje ovce su vesele. Moje su koze vesele. Znadu da sam i ja veseo i sviram i one su pune sreće i radosti. Ribe vole kad sviraš muziku. ’Tice vole. Cveće vole muziku. Sve živo vole muziku…
Pa kako zvuči ta Čarobna frula:
Divna je priroda što je Bog darov’o ovom narodu i darov’o mene da živim i uživam u ovim prostorima ovde. Da popunjavam ovu šupljinu pod nebeskim svodom da nije pust, da nije prazan.
Bili su to Krstivoje Amadeus Subotić Mocart, sijamski blizanci.
Reditelj, Aleksandar Mandić
Politika, kulturni dodatak, subota 10. jul 2021.
Views: 65
SR_RS 
EN