Ових дана сам био у два водећа музеја модерне уметности. Није ми то требало, да дижем себи притисак слушајући тумаче како глупостима приписују статус уметности. Прво сам хтео да их пропустим кроз лаптоп, али сам решио да уместо тога одржим јавни час. Замолио сам мог великог имењака Солжењицина да то уради, и он се 1983 године одазвао. Уступићу му простор у два наставка, јер је то што говори и изванредно и важно:
Ратници псеудоавангарде
Александар Солжењицин
„Дуго прихватана истина о уметности каже „стил је човек“ (ле стyле ест л’хомме), што значи да је сваки рад умешног музичара уметника или писца обликован према јединственој комбинацији личних изазова, креативних способности, индивидуалног као и националног искуства. Пошто оваква комбинација никад не може да се понови, уметност (ја ћу овде говорити о литератури) поседује бескрајно богатство кроз векове и медју различитим народима. Божанска замисао је таква да нема граница у појављивању стално нових и узбудљивих креативних талената, од којих, медјутим, нико не пориче на било који начин радове изванредних претходника, чак и ако су они 500 или две хиљаде година удаљени. Вечита трагања према новом и свежем нису ми никада била блиска, али то не умањује захвално сећање о томе шта је било раније.
Ниједно ново уметничко дело не радја се, било свесно или несвесно, без органске везе са оним што је створено раније… У исто време уметник не сме да заборави да стваралачка слобода може бити опасна; ако постави мање уметничких ограничења у свом раду, мање су шансе да ће успети. Недостатак одговорног организовања слаби или чак нарушава структуру, значења и у крајњој линији вредност уметничког дела.
…У двадесетом веку равнотежа измедју традиције и потребе за новим је била више пута поремећена због лоше схваћеног „авангардизма“ – промукли, нестрпљиви авангардизам, по сваку цену. Још пре Првог светског рата овај покрет је почео да разара уобичајено прихваћену уметност – њену форму, језик, изглед и својства, у жељи да изгради неку врсту „суперуметности“ која би затим требало да створи и сам Нови живот. Стално се сугерира да литература треба да почне испочетка „на чистом листу папира“ (и заиста, многи никад и не продју ову фазу). Деструкција је тако постала апотеоза овог ратничког авангардизма. Она се устремила да унисти вековну културну традицију, да прекине и разори природни ток уметничког развоја изненадним скоком унапред. Овај циљ требало је да буде постигнут кроз празно трагање за новом формом која би била циљ за себе, снижавајући притом стандарде стварања до тромости и уметничке грубости, комбиноване са значењима толико опскурним да се то граничи са помањкањем ума.
Овај агресивни порив могао би да се тумачи као производ личне амбиције да није било чињенице да у Русији (ја се извињавам због тога што говорим углавном о Русији, али је у овом часу немогуће да се премости ужасно и огромно искуство у мојој земљи) тај импулс и његове манифестације нису претходиле и предодредиле деструктивну физичку револуцију у двадесетом веку. Пре него што је експлодирала на улицама Петрограда ова катаклизмична револуција се десила на страницама уметничких и литерарних журнала у боемским круговима главног града. Тамо смо први пут чули проклињање читавог руског и европског начина живота, позив да се збришу сва религиозна и морална правила, да се поцепају збаце и униште све постојеће традиционалне културе уз самовеличање дешперантних иноватора који никад нису успели да произведу ништа вредно. Неки од ових позива дословно су тражили да се униште Расин, Муриљо и Рафаело „тако да куршуми пробију музејске зидове“. Класици руске литературе су требали да буду „избачени са брода модерности“. Културна историја требало је да почне испочетка. Крик је гласио „Напред, напред“, аутори су већ почели себе да зову „футуристи“, као да су сами закорачили изван садашњости у будућност, усмерени према свему што је за њих несумљиво права Уметност Будућности.
Али чим је револуција експлодирала на улици, ти „футуристи“ који су непосредно пре тога, у свом манифесту, који су насловили „Шамар у лице јавном укусу“, величали једну „безмерну мржњу према постојећем језику“ – исти ти футуристи променили су име и постали „Леви фронт“. Сада су се директно придружили револуцији у најлевљем крилу. Тако је постало јасно да ранији пробоји „авангардизма“ нису више само литерарна снага већ имају врло реалан одраз у животу. Иза њихове намере да збаце читаву културу желели су да се сами укорене. И када су комунисти освојили неограничену власт (њихови ратни покличи позивали су на рушење постојећег света „до самог основа“ као и зидање новог подједнако бескрајном бруталношћу) они не само да су широм отворили капије популарности овој хорди такозваних „авангардиста“, него су чак некима од њих, као својим верним савезницима, дали овлашћење да владају културом.
Иако призната, нити је бес ове псеудо “авангарде“ нити је њихова моћ над културом трајала дуго. Следила је генерална кома читаве културе…Осипањем тоталитарног совјетског режима, његова надувена псеудо култура пропадала је и окоштавала се у одвратним церемонијалним формама такозваног „социјалистичког реализма“. Неки су били спремни да посвете бројне критичке анализе суштини и значају овог феномена. Ја нисам написао ни ред о томе због тога што је то изван оквира уметности уопште: предмет студије, стил „социјалистичког реализма“ никада није постојао. Не треба бити експерт да би се видело да се он састоји само од обичне сервилности.“
Говор приликом доделе медаље части Националног уметничког клуба у Њујорку, 1993, превео са енглеског А.Мандић.
Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ
Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 31. март 2012.
Views: 696