Свет као текст
Ратници псеудоавангарде (наставак)
„…И сада, пошто смо преживели ових седамдесет смртоносних година у комунистичкој гвозденој шкољци, пузимо напоље, иако једва живи. Ново доба је очито почело, и за Русију и за цео свет. Русија лежи потпуно разорена, опљачкана и затрована; њен народ је у стању невидјене исцрпљености и на ивици физичког нестајања. Можда чак и биолошког.
Медјутим, појавили су се писци који поздрављају скидање цензура и појаву неограничених нових уметничких слобода, углавном у смислу допуштеног неспутаног „самоизражавања“. Смисао је да се изрази нечије лично видјење околине, често без осећајности према данашњим мукама и ожиљцима, са видљивом празнином срца; да се изрази без осећања одговорности према јавном моралу и нарочито младима и повремено језиком са скаредностима које су стотинама година сматране незамисливим за штампу, али сада изгледа да су у моди.
Конфузија мисли после седамдесет година тоталног ропства је више него разумљива. Уметничка перцепција младих генерација налази се у шоку од исцрпљености, беса и заборава. Неспособна да пронадје у себи снагу да би се супроставила и одупрла совјетској догми у прошлости, многи млади писци су сада на путу нечега што је прихватљивије, путу песимистичког релативизма. Јесте, кажу, комунистичка доктрина је била велика лаж; али апсолутне истине ионако не постоје, и покушај да се надју је бесмислен. Нити је вредно напора да се трага за неком врстом вишег значења.
У једном бришућем гесту љутње класична руска литература – која никад није напуштала реалност и поглед на истину – одбачена је скоро као безвредна. Обезвредјивање прошлости изгледа да се хвали као кључ напретка. И тако је поново постало модерно у Русији да се исмева и шутира велика руска литература пошто је огрезла у љубави и страсти према читавом људском роду и поготово према онима који пате. Да би се ова операција извела, објављено је да је беживотни и слугањски „социјалистички реализам“ био у ствари природни наставак пунокрвне руске литературе.
Тако сада смо сведоци једног погибељног антикултурног феномена са одбијањем и мржњом према свему што је прошлост и традиција, и са обавезним насиљем према свему што је универзално прихваћено. Раније су дували на нас са фанфарама и шареним заставама „футуризма“ а данас се примењује термин „постмодернизам“ (ма шта да је намеравано значење ове речи, његова лексичка шминка укључује нелогичност: тврдња да личност може да мисли и искушава нешто што долази после периода у коме та личност живи).
За постмодернисту свет нема никакве реалне вредности. Он чак има израз за то: „Свет као текст“, као нешто секундарно, као текст неког ауторског рада, док је најважнији објекат интереса сам аутор и у његов однос према делу, његова загледаност у себе. Култура по том видјењу треба да буде усмерена у себе саму (зато су ти радови су тако пуни сећања до бљутавости), само је она вредна и стварна. Због тога сама замисао игре добија тако изванредну важност; не Моцартовска разиграност космоса преплављена радошћу, него насилно поигравање на жицама празнине, где аутор не мора да има одговорност према никоме. Одбијање свих идеала се сматра храброшћу. У овом волунтарном самозалудјивању, постмодернизам види себе као крунско достигнуће свих претходних култура, крајњи беочуг у ланцу (слабашна нада, јер се већ радја „концептуализам“, термин који тек треба да буде уверљиво дефинисан у односу према уметности, мада нема сумње да ће и то бити покушано. И пошто већ постоји пост-авангардизам; не би било изненадјење ако будемо сведоци појављивања „пост-пост-модернизма“ или „пост-футуризма“).
Ми бисмо могли да имамо симпатије за ово стално трагање, али само као саосећање за патње болесника. Потрага је осудјена на другоразредну или трећеразредну теоријску вежбу, лишену живота и будућности.
Али погледајмо сложенији ток овог процеса. И поред тога што је двадесети век видео суров и безосећајан пад људи под комунистичку доминацију, цео свет проживљава век духовне болести, која не може него да произведе пораст сличног, свеприсутног порива у уметности. Иако због других разлога, сличан „пост-модернистички“ осећај за конфузију у свету је такодје у порасту и на Западу.
У време невидјеног пораста цивилизације материјалних добара и сталног унапредјења стандарда, Запад је такодје пролазио кроз ерозију и помрачење високог морала и етичких идеала. Духовна кичма живота се замагљивала, и за извесне изгубљене уметнике свет сада изгледа као бесмислен, апсурдни конгломерт дјубрета.
Да, светска култура је данас у кризи великог расцепа. Нови правци уметности хоће да прескоче ову кризу на дрвеном коњу интелигентних објашњења – претпостављајући да ако неко измисли спретан, изворан нови метод, то ће бити као да кризе никад није ни било. Празне наде. Ништа вредно не може да се изгради на напуштању вишег значења и на релативистичком погледу на концепте и културу као целину. Заиста, нешто веће од феномена уметности може се препознати као светлуцање испод површине – не светлост, већ злослутна, румена магма.
Ако пажљиво погледамо видимо да иза ових убилачких и наизглед невиних експеримената одбацивања традиције, лежи дубоко укорењена мржња према свакој духовности. Немилосрдни култ новотарије који подразумева да уметност не треба да буде чиста или добра, све док је нова, новија и најновија, подразумева трајни покушај да се подцени, исмеје и уништи сваки морални поглед. Нема Бога, нема истине, космос је хаотичан, све је релативно, „свет као текст“, текст који неки пост-модерниста хоће да створи. Како је све то блиставо и притом – како је беспомоћно.
Већ неколико деценија светска литература, музика, сликарство и скулптура приказују упорну тенденцију да расту не у висину, већ у страну, не према највишим достигнућима стваралаштва духа него према његовој дезинтеграцији у лудачким и унутрашњим „новотаријама“. Да се украсе јавни простори постављамо скулптуре које естетизују чисту ружноћу али више нисмо ни изненадјени. Ако би посетиоци из космоса желели да узму нашу музику преко радио таласа, како би могли да погоде да су на земљи постојали Бах, Бетовен и Шуберт, сада потпуно напуштени као демодирани и мрачни.
Ако ми ствараоци уметности послушно пристанемо на ово пропадање, ако пропустимо да одржимо драге и велике културне традиције прошлих векова, заједно са духовним основама на којима су настале, допринећемо веома опасном паду људског ума на земљи, дегенерацији људског рода на неку врсту нижег стања ближег животињском свету.
Ипак, тешко је веровати да ћемо дозволити да се то догоди. Чак и у Русији сада тако страшно оболелој ми се надамо и очекујемо да ћемо после ове коме и периода ћутања, осетити дах поново пробудјене руске литературе и да ћемо бити сведоци пристизања свежих и нових снага, наше младје браће.
Други, завршни део текста који би, по речима његовог преводиоца са енглеског, нашег колумнисте Александра Мандића (Мера за меру) „ требало учити напамет“.
Александар Мандић, телевизијски и филмски редитељ
Политикин културни додатак, Мера за меру, субота 7. април 2012.
Views: 721