Godinu dana pre krunisanja kraljice Elizabete 3.juna.1953 počeo je rat dve glavne američke TV mreže EN-BI-SI i SI-BI-ES oko toga ko će prvi prikazati taj događaj Amerikancima. Samo je BI-BI-SI mogao da emituje prenos uživo, jer se tada signal nije mogao prenositi preko Atlantika. Obe mreže su tokom cele godine pravile neverovatne logističke planove da bi bili prvi. Iznajmljeni su avioni, uklonjena sedišta, instalirane laboratorije za razvijanje filmova i montaže, pripremljena sva oprema za doček i hitno emitovanje na aerodromu u Bostonu koji je bliži Evropi nego Njujork.
Elizabeta i Čerčil su se protivili televizijskom prenosu jer im je to izgledalo kao profanisanje dostojanstva krune, ali je na osnovu ispitivanja javnosti na kraju njeno veličanstvo shvatilo da se tome ne može odupreti. Najava prenosa izazvala je pomamu za TV aparatima u Engleskoj. I Kanada je htela da vidi krunisanje svoje kraljice. Mlada kanadska mreža SI-BI-SI razvila je tajni plan u saradnji sa vojnom avijacijom Velike Britanije. RAF je pruzeo materijal razvijen i montiran u Londonu, dovezao ga do prvog kanadskog aerodroma novim supersoničnim avionom, tu su ga preuzeli domaći letači i pošto je Kanada bliža, oni su pre Amerikanaca prikazali stvar. Za taj plan je doznao tada mali EJ-BI-SI, preuzeo od Kanađana signal zemaljskim vezama i pobedio u trci a da nije ni učestvovao.
Tako je kraljica otvorila eru međunarodne televizije. Svet se smanjivao i postajao globalno selo.
Članovi kraljevske porodice postali su pravi „selebritis“, prvi učesnici dugovečnog rialiti programa u nastavcima sa svojim brakovima, razvodima, skandalima, rađanjima i sahranama. Elizabeta je iz svega toga izlazila neokrnjena i sve omiljenija. To da je mlada, neiskusna i slabo obrazovana žena uspela u zverinjaku života i politike, pravo je čudo. Smisao za dužnost kao i ljubav Britanaca prema tradiciji i skupom kiču, napravili su od nje stvarno Veličanstvo. Danas se komentatori pitaju da li će ikada više podanici krune nekoga tako voleti. Pitanje je retoričko; neće.
Prenos sahrane bio je monumentalni završni akord njene vladavine. Pripremala je svoju sahranu decenijama i tome se nije čuditi. Ko od nas posle tridesete godine nije razmišljao o svojoj završnoj ceremoniji?
Iz Londona se širi vest da je opraštanje od kraljice gledalo oko 4 milijarde i 100 miliona stanovnika zemaljske kugle što je prava megalomanija. Ako je u dve velike zainteresovane zemlje, Americi i Britaniji sa oko 400 miliona stanovnika ukupno bilo manje od 50 miliona gledalaca, kako se došlo do polovine čovečanstva koja kao da nije imala druga posla tog dana. Potreba da se dokaže kako kruna Komonvelta ima i dalje krupan značaj u svetu. To je bilo i glavno obeležje prenosa, prikazati veličinu i velelepnost tradicije koja traje.
Svaki reditelj TV prenosa prikazuje svoju verziju događaja. Sa 231 kamerom i 14 reportažnih kola, moglo se dočarati mnogo više od suvoparne parade. Reditelji su bili opsednuti kovčegom, koji kakav god da je, postaje dosadan za gledanje. U ovakvim događajima poslednju reč ima protokol, ali televizija ipak vlada slikom i može da predstavi stvar mnogo zanimljivije od njihovih pravolinijskih i simetričnih ideja. Bilo je to nadmeno podrazumevanje da milijarde ljudi znaju gde je šta u Londonu, pa prenos protekne bez ijedne mape. Idu kolone, tamo-ovamo, prolaze pored značajnih mesta, a gledaoci nemaju orijentaciju u prostoru, ne znaju razdaljine i odnose. Konfuzija se prenela i u katedralu; gde ko ulazi, kako se smešta. Režija je bila fascinirana kadrom sa kamere u vrhu hrama, „pogled božijeg oka“ na sićušne ljude i mali kovčeg u središtu arhitektonskog krsta. Prenos je podrazumevao da su svi gledaoci tu već bili, a ako nisu-njihov problem. Arogancija bivše velike sile.
Za 8 sati programa, samo dva ili tri puta videli smo slike izvan Londona, ljude koji prate prenos napolju. Propustili su priliku da pruže široku sliku, kadrove iz Komonvelta pa i ostalog sveta, da oboje prenos emocijama.Imperijalna ideja da sve što se ne događa u Londonu nije bitno. Kakva zabluda! Da su uživo pratili svetski odjek, imali bi pravi trijumfalni i emotivni efekat. Kao kada se na samom kraju prenosa, posle spuštanja kovčega, gajdaš okrene, polako napušta Vindzorsku crkvu, a sa njim odlazi i zvuk, ostaje tišina…
Elizabeta je bila sidro broda „Velika Britanija“ na Atlantiku, koji se ljuljao, tresao, menjao pravac i preživljavao. Tito je imao istu ulogu u zemlji koja je bila u njegovom vlasništvu. Njegova sahrana, slična po veličini, označila je početak rasula. Kraljičin veliki splav se nalazi u teškim mukama, može li se desiti da će bez nje ponoviti našu sudbinu?
Britanski rijaliti se nastavlja.
Reditelj, Aleksandar Mandić
Politika, kulturni dodatak, subota 01. oktobar 2022.
Views: 20
SR_RS 
EN