Мера за меру
Александар Мандић
Тарајало је преко четири сата, никад краја.
Почнимо од завршнице. Током програма нека маскирана сподоба без лица упражњава скакање (parkur) по крововима Париза покривајући дуже времe у преносу него тридесетак земаља учесника Игара, укупно. Када бакља најзад изрони из пода и тај Вратоломац/ица без лица искочи из пода пред Зидана, понадате се да је близу крај гњаважи. Зидан узме пламен, мало га носи па му се придружи Надал. Значи они ће да потпале пламен, помислите, али авај, то је тек почетак краја јер треба да буду испуњене обавезе политичке коректности. Пламен преузимају момак и девојка са по једном механичком ногом, уз њих још једна девојка, не зна се њена мука, па се тако група увећава, ту је опет нека queer особа, па ко зна ко, па стогодишњи бивши спортиста у колицима… сви идентитети морају бити заступљени. Након петнаестак минута, ко је имао живаца да чека, пламен се подели и мушкарац и жена француски спортисти, обавезно црни, најзад пред неком ломачом потпале ватру која полако подиже балон што ће да глуми Олимпијски пламен током игара.
Тај балон симболизује несносну претенциозност свега што смо гледали.
Дела која задовољавају ауторски нарцизам, никада не укључују хумор.
Када уметнички директор целе ствари, млади скоро анонимни геј глумац, Томас Жоли и његов партнер главни редитељ Тијерије Ребул покушају нешто за шта верују да је духовито, испадне или кич или кемп. Додуше, и то данас спада у уметност.
Ремек дело овог жанра, отварање олимпијаде у Пекингу 2008 године урадио је највећи кинески редитељ Џанг Јимо.
У Паризу клавир мора да гори док се изводи Imagine (и мени је дозлогрдила употреба Оде радости у оваквим приликама, Бетовен је off, Ленон је нови геније са овом песмицом за гимназијске рецитале. Само има мало разлике у битном, у музици).
Марија Антоанета мора да држи своју главу под мишком док каже “Ah,sa ira” (Ах, добро је) чувену песму из Француске револуције; онда ту фразу зграби рок група на балконима палате Ештон и треска да би се све претопило у Бизеову Кармен. Док сам ово гледао, помислио сам на исту фразу коју понавља Милена Дравић у чаробној сцени филма Девојка, Пурише Ђорђевића. Тако се Уметник наслања на историју.
А наш Жоли приређује своју Последњу вечеру и мисли како је духовито да Исус буде дебела квир дама све са нимбусом изнад главе, уз 12 квир апостола/ки. Ова Исусица је церемонијал мајстор, диск џокеј циркуса који се пред њом одвија. Можда Француска поручује Муслиманима да се они спрдају и са својим свецима, не само са Мухамедом. Након гневних хришћанских реакција организатори су се извинили онима лоји су се нашли увређени али нису демантовали да је то била алузија на Последњу вечеру. После два дана, у новом саопштењу поручују да се пародија није односила на Да Винчијеву слику него на Гозбу богова, мотив античких слика и скулптура. Па, како вам драго.
Мона Лиза мора да се смуца испод воде да би изронила у Сени баш пред камером. И тако даље….
Све вредности француске културе су морале бити пропуштене кроз млин нове LGBTIQA+ цивилизације и “креативне” подухвате ауторског двојца. Allons enfant, само нек’ је невиђено и оригинално!
Најглупља су детињаста правдања из Париза да су само хтели да промовишу љубав и толеранцију. Као да намере имају икакву улогу ако дело говори другачије.
Добра је идеја била да се дефиле одвија на води. Било је за очекивати да бродови буду стилски уједначени и да свака земља добије своје пловило. Али врага: коришћено је оно што се нашло при руци, бродови велики , мали, чамци дужи, краћи шири, ужи, у разним бојама. На њима се тискају земље и земљице, очигледан доказ разлике у амбицијама које су уложене у “show” и третман спортиста. Било је стотине камера, али се није нашла по једна на сваком пловилу да прикаже бар нешто изблиза. Тако су спортисти остали удаљени од публике и камера трудећи се из петних жила да допру до нас великом гестикулацијом и поскакивањем. Добили су по петнаестак секунди, статисти који краду време спектаклу. Модним ревијама, реперима и хистеричним денсерима и пиротехници.
Французи се јако труде да се одупру културној американизацији и холивудизацији. Ипак, догађај је био реплика типично америчких слављеничких парада. Главне звезде карневала су биле Леди Гага и Селин Дион са тих страна, оркестар француске гарде је упарађен цупкао у ритму црне Аје Накамуре, францускиње од 2021. године. Уметничко име певачица је преузела из америчке серије Хероји.
Говори на крају су били крцати позивима на заједништво, опште братство и јединство. То је сигурно лепо одјекнуло у Русији и Белорусији којима је забрањено учешће због “кршења олимпијског примирја”. Израел је добио велики аплауз.
После свега председник Макрон одушевљено изјављује: Ово је Француска!
Отац нације Де Гол преврће се где год да je.
Политика, субота 3. август 2024.
Views: 41
SR_RS 
EN