Mera za meru
Aleksandar Mandić
Tarajalo je preko četiri sata, nikad kraja.
Počnimo od završnice. Tokom programa neka maskirana spodoba bez lica upražnjava skakanje (parkur) po krovovima Pariza pokrivajući duže vreme u prenosu nego tridesetak zemalja učesnika Igara, ukupno. Kada baklja najzad izroni iz poda i taj Vratolomac/ica bez lica iskoči iz poda pred Zidana, ponadate se da je blizu kraj gnjavaži. Zidan uzme plamen, malo ga nosi pa mu se pridruži Nadal. Znači oni će da potpale plamen, pomislite, ali avaj, to je tek početak kraja jer treba da budu ispunjene obaveze političke korektnosti. Plamen preuzimaju momak i devojka sa po jednom mehaničkom nogom, uz njih još jedna devojka, ne zna se njena muka, pa se tako grupa uvećava, tu je opet neka queer osoba, pa ko zna ko, pa stogodišnji bivši sportista u kolicima… svi identiteti moraju biti zastupljeni. Nakon petnaestak minuta, ko je imao živaca da čeka, plamen se podeli i muškarac i žena francuski sportisti, obavezno crni, najzad pred nekom lomačom potpale vatru koja polako podiže balon što će da glumi Olimpijski plamen tokom igara.
Taj balon simbolizuje nesnosnu pretencioznost svega što smo gledali.
Dela koja zadovoljavaju autorski narcizam, nikada ne uključuju humor.
Kada umetnički direktor cele stvari, mladi skoro anonimni gej glumac, Tomas Žoli i njegov partner glavni reditelj Tijerije Rebul pokušaju nešto za šta veruju da je duhovito, ispadne ili kič ili kemp. Doduše, i to danas spada u umetnost.
Remek delo ovog žanra, otvaranje olimpijade u Pekingu 2008 godine uradio je najveći kineski reditelj Džang Jimo.
U Parizu klavir mora da gori dok se izvodi Imagine (i meni je dozlogrdila upotreba Ode radosti u ovakvim prilikama, Betoven je off, Lenon je novi genije sa ovom pesmicom za gimnazijske recitale. Samo ima malo razlike u bitnom, u muzici).
Marija Antoaneta mora da drži svoju glavu pod miškom dok kaže „Ah,sa ira“ (Ah, dobro je) čuvenu pesmu iz Francuske revolucije; onda tu frazu zgrabi rok grupa na balkonima palate Ešton i treska da bi se sve pretopilo u Bizeovu Karmen. Dok sam ovo gledao, pomislio sam na istu frazu koju ponavlja Milena Dravić u čarobnoj sceni filma Devojka, Puriše Đorđevića. Tako se Umetnik naslanja na istoriju.
A naš Žoli priređuje svoju Poslednju večeru i misli kako je duhovito da Isus bude debela kvir dama sve sa nimbusom iznad glave, uz 12 kvir apostola/ki. Ova Isusica je ceremonijal majstor, disk džokej cirkusa koji se pred njom odvija. Možda Francuska poručuje Muslimanima da se oni sprdaju i sa svojim svecima, ne samo sa Muhamedom. Nakon gnevnih hrišćanskih reakcija organizatori su se izvinili onima loji su se našli uvređeni ali nisu demantovali da je to bila aluzija na Poslednju večeru. Posle dva dana, u novom saopštenju poručuju da se parodija nije odnosila na Da Vinčijevu sliku nego na Gozbu bogova, motiv antičkih slika i skulptura. Pa, kako vam drago.
Mona Liza mora da se smuca ispod vode da bi izronila u Seni baš pred kamerom. I tako dalje….
Sve vrednosti francuske kulture su morale biti propuštene kroz mlin nove LGBTIQA+ civilizacije i „kreativne“ poduhvate autorskog dvojca. Allons enfant, samo nek’ je neviđeno i originalno!
Najgluplja su detinjasta pravdanja iz Pariza da su samo hteli da promovišu ljubav i toleranciju. Kao da namere imaju ikakvu ulogu ako delo govori drugačije.
Dobra je ideja bila da se defile odvija na vodi. Bilo je za očekivati da brodovi budu stilski ujednačeni i da svaka zemlja dobije svoje plovilo. Ali vraga: korišćeno je ono što se našlo pri ruci, brodovi veliki , mali, čamci duži, kraći širi, uži, u raznim bojama. Na njima se tiskaju zemlje i zemljice, očigledan dokaz razlike u ambicijama koje su uložene u „show“ i tretman sportista. Bilo je stotine kamera, ali se nije našla po jedna na svakom plovilu da prikaže bar nešto izbliza. Tako su sportisti ostali udaljeni od publike i kamera trudeći se iz petnih žila da dopru do nas velikom gestikulacijom i poskakivanjem. Dobili su po petnaestak sekundi, statisti koji kradu vreme spektaklu. Modnim revijama, reperima i histeričnim denserima i pirotehnici.
Francuzi se jako trude da se odupru kulturnoj amerikanizaciji i holivudizaciji. Ipak, događaj je bio replika tipično američkih slavljeničkih parada. Glavne zvezde karnevala su bile Ledi Gaga i Selin Dion sa tih strana, orkestar francuske garde je uparađen cupkao u ritmu crne Aje Nakamure, francuskinje od 2021. godine. Umetničko ime pevačica je preuzela iz američke serije Heroji.
Govori na kraju su bili krcati pozivima na zajedništvo, opšte bratstvo i jedinstvo. To je sigurno lepo odjeknulo u Rusiji i Belorusiji kojima je zabranjeno učešće zbog „kršenja olimpijskog primirja“. Izrael je dobio veliki aplauz.
Posle svega predsednik Makron oduševljeno izjavljuje: Ovo je Francuska!
Otac nacije De Gol prevrće se gde god da je.
Politika, subota 3. avgust 2024.
Views: 66
SR_RS 
EN