Није ме било неко време на овим страницама. Волим да се јавим, али не знам шта да поделим са вама осим мучнине и јада.

Како да пишем о времену које више не разумем. Ни оно мене не може разумети. Догађајуи ме преплављују. Безумља се гомилају таквом брзином да је и онај који их ствaрa, већ окаснио.

Рат у Украјини ме потреса свакодневно. Сурвавање у бестрагију света који познајем, у коме сам проживео век. Без трага ће остати ово што зовемо наша цивилизација, чини ми се. Па се надовезују земљотреси, љуској несрећи као да нема краја.

Ћутим, ако немам ништа ново да донесем на свет.

Несносне хорде блебетала који су запушиле канале својим „експертским“ и „аналтичким“ папагајштинама. Што каже Бећковић: „Има ли иђе, иђе, иђе, ико, ико, ико, ишта, ишта, ишта ново да ми прича“. Нема. Само прежвакавање рефрена које сви знамо и видимо. А и те мудролије су негде издиктиране, веза са истином им не треба, била би им само сметња. Пуни себе, у крупном плану шире своје будалаштине да се упараде пред родбином и комшилуком. Ако су у новинама, уопште није сигурно да у стварности постоје. Реалност је постала фатаморгана.

А тек политичка коректност, та куга културе, која се као црв, полако али сигурно гоји и гризе слободу речи па и саме мисли.

Водећи светски лист посвећује велики текст са најозбиљнијом интонацијом дилемама и мукама „госпондама“ (у новоговору nonbinary person) Како се обући на послу. Зурим у ову сподобу на једној од слика којима је њихов текст илустрован и заиста осећам да нисам одавде, на овом свету.

Уметност. Има ли више смисла? Знам да је и после Аушвица преживела, да је лепота много пута победила али, јели ово што се зове савремена уметност трагање за лепотом? Не видим, можда је то моје слепило.

Шта да пише слепац у џунгли.

Књижевност. Изгледа ми да све прочитано што је у мом животу било потресно, узбудљиво, нежно и важно, прошлост. Читам „критике“ понекој поверујем, купим књигу пун наде и видим да сам преварен. Имам пуну полицу нових књига са којима не знам шта ћу, јер не вреде ништа. Тражим већ дуго некога ко ће рећи негативну реч о неком делу, не би ли том јунаку поверовао када нешто похвали. Без успеха. Лоше оцене више не постоје. Све су књиге данас изузетне и награђене. Објављују се само маркетиншки хвалоспеви о глупостима.

Позориште сам увек веома волео. Данас скоро редовно излазим после свега пола сата, бежим од тих сценских којештарија. Није више важно шта пише у тексту Софокла, Шекспира или Нушића, једино је битно шта су моје нарцисоидне колеге редитељи ту умислили.

Повремено, ретко, наиђем на добар филм из Румуније, Ирана, или документарац о патњама људи. Танки зраци наде да се у мору светског холивудског ђубрета могу наћи зрнца осећања, али ми изгледа да ће све то да прекрије шаш, мила моја.

Музика јеста нека нада, она од претходних векова. Која садашња творевина може да се упореди?  Хрватски кандидати за песму Евровизије: гледам у то и не верујем. Или сам ја или су они ванземаљци? Трулеж онога што је моја генарација увела у свет; рокенрол и све што иде уз то.

Па онда вештачка интелигенција која преузима ствар, тај роботички монструм без духа који ће да пише, компонује, слика и „мисли“ на свој дрвени начин, једини за који је способна. Обећавају да ће је научити и да осећа, да ће онда бити боља. Тек то ме ужасава.

Стално говорим себи да не треба да будем толико горак и песимистичан, Грех је то велики, али не видим о чему бих писао са радошћу. Могао бих да пишем о свом тек рођеном унуку али свет у који улази ме престрављује.

Ипак, нећу се убити, не да ми Моцарт.

Редитељ, Александар Мандић

Политика, културни додатак, субота 18. фебруар 2023.

Views: 39

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *