Nije me bilo neko vreme na ovim stranicama. Volim da se javim, ali ne znam šta da podelim sa vama osim mučnine i jada.
Kako da pišem o vremenu koje više ne razumem. Ni ono mene ne može razumeti. Događajui me preplavljuju. Bezumlja se gomilaju takvom brzinom da je i onaj koji ih stvara, već okasnio.
Rat u Ukrajini me potresa svakodnevno. Survavanje u bestragiju sveta koji poznajem, u kome sam proživeo vek. Bez traga će ostati ovo što zovemo naša civilizacija, čini mi se. Pa se nadovezuju zemljotresi, ljuskoj nesreći kao da nema kraja.
Ćutim, ako nemam ništa novo da donesem na svet.
Nesnosne horde blebetala koji su zapušile kanale svojim „ekspertskim“ i „analtičkim“ papagajštinama. Što kaže Bećković: „Ima li iđe, iđe, iđe, iko, iko, iko, išta, išta, išta novo da mi priča“. Nema. Samo prežvakavanje refrena koje svi znamo i vidimo. A i te mudrolije su negde izdiktirane, veza sa istinom im ne treba, bila bi im samo smetnja. Puni sebe, u krupnom planu šire svoje budalaštine da se uparade pred rodbinom i komšilukom. Ako su u novinama, uopšte nije sigurno da u stvarnosti postoje. Realnost je postala fatamorgana.
A tek politička korektnost, ta kuga kulture, koja se kao crv, polako ali sigurno goji i grize slobodu reči pa i same misli.
Vodeći svetski list posvećuje veliki tekst sa najozbiljnijom intonacijom dilemama i mukama „gospondama“ (u novogovoru nonbinary person) Kako se obući na poslu. Zurim u ovu spodobu na jednoj od slika kojima je njihov tekst ilustrovan i zaista osećam da nisam odavde, na ovom svetu.
Umetnost. Ima li više smisla? Znam da je i posle Aušvica preživela, da je lepota mnogo puta pobedila ali, jeli ovo što se zove savremena umetnost traganje za lepotom? Ne vidim, možda je to moje slepilo.
Šta da piše slepac u džungli.
Književnost. Izgleda mi da sve pročitano što je u mom životu bilo potresno, uzbudljivo, nežno i važno, prošlost. Čitam „kritike“ ponekoj poverujem, kupim knjigu pun nade i vidim da sam prevaren. Imam punu policu novih knjiga sa kojima ne znam šta ću, jer ne vrede ništa. Tražim već dugo nekoga ko će reći negativnu reč o nekom delu, ne bi li tom junaku poverovao kada nešto pohvali. Bez uspeha. Loše ocene više ne postoje. Sve su knjige danas izuzetne i nagrađene. Objavljuju se samo marketinški hvalospevi o glupostima.
Pozorište sam uvek veoma voleo. Danas skoro redovno izlazim posle svega pola sata, bežim od tih scenskih koještarija. Nije više važno šta piše u tekstu Sofokla, Šekspira ili Nušića, jedino je bitno šta su moje narcisoidne kolege reditelji tu umislili.
Povremeno, retko, naiđem na dobar film iz Rumunije, Irana, ili dokumentarac o patnjama ljudi. Tanki zraci nade da se u moru svetskog holivudskog đubreta mogu naći zrnca osećanja, ali mi izgleda da će sve to da prekrije šaš, mila moja.
Muzika jesta neka nada, ona od prethodnih vekova. Koja sadašnja tvorevina može da se uporedi? Hrvatski kandidati za pesmu Evrovizije: gledam u to i ne verujem. Ili sam ja ili su oni vanzemaljci? Trulež onoga što je moja genaracija uvela u svet; rokenrol i sve što ide uz to.
Pa onda veštačka inteligencija koja preuzima stvar, taj robotički monstrum bez duha koji će da piše, komponuje, slika i „misli“ na svoj drveni način, jedini za koji je sposobna. Obećavaju da će je naučiti i da oseća, da će onda biti bolja. Tek to me užasava.
Stalno govorim sebi da ne treba da budem toliko gorak i pesimističan, Greh je to veliki, ali ne vidim o čemu bih pisao sa radošću. Mogao bih da pišem o svom tek rođenom unuku ali svet u koji ulazi me prestravljuje.
Ipak, neću se ubiti, ne da mi Mocart.
Reditelj, Aleksandar Mandić
Politika, kulturni dodatak, subota 18. februar 2023.
Views: 63
SR_RS 
EN