MERA ZA MERU
Aleksandar Mandić
Zavist je pogana reč, zlo koje grize, na pola puta do Ljubomore “tog zelenookog čudovišta”, prikriveni bes što se ne poseduje ono što neko drugi ima.
Iako deluje kao sinonim, meni se čini da je glagol “zavideti” nešto drugo. Divljenje nečemu što je zavidno, što je lepo da postoji i čemu se može diviti. “Svaka mu čast” kaže zadivljenost.
Dakle, zavideo sam Milošu, ako se dobro razumemo.
Prvi put sam ga video u Petoj beogradskoj gimnaziji na bini. Sviraju Iskre sa neviđenom opremom, Hofner gitare, Vox pojačala… Plavi visoki lepi gitarista. Nema devojke koja moze da mu odoli. Blago njemu.
Tada sam se muvao sa Elipsama pa smo posle igranke otišli iza scene da opipamo (ne devojke, nažalost) čuda od tehnike, prvi put u našem gradu. Tako sam video i taj osmeh na licu koje je zračilo dobrotu i pitomost. Miloš je svetleo u našem sivom gradu.
Od veoma uspešnog oca iz Švajcarske, dobio je crveni Trijumf spitfajer kabriolet za osamnaesti rođendan. Meni, iz trolejbusa, priviđao se kao Sent Egziperijev Mali princ, sve sa šalom koji lebdi oko vrata. A bio je najskromniji čovek koga možete zamisliti.
Zavideo sam mu na tom miru i staloženosti koju je imao, za razliku od mene, Ne mogu da zamislim da se sa nekim posvađao. I danas ga ponekad vidim kad sklopim oči, kao opomenu i primer.
Videli smo se u Košutnjaku dok je pravio novu Televiziju Beograd. Vukos me je poslao da vidim imam li neku ideju jer sam tada već bio iskusan TV reditelj. Ali, Miloš je znao bolje od mene kako svetski studio treba da izgleda, naučio me je ponešto.
Kasnije, u Njujorku sam ponekad zastajao pred najskupljim izlozima na Medison aveniji u kojima me ništa nije zanimalo osim blistave scenografije. Sretnem ga jednog dana i pitamo se “šta radiš?”. Dizajniram radnje na Medisonu, kaže. Upravo te, sa livrejisanim vratarima.
Miloš je dokaz da je primenjena umetnost, baš to – umetnost. Talenat, zamisao, perfektno izvođenje, Svrha uvijena u lepotu.
Drugi put, uđemo Maja on i ja u taksi, na Petoj aveniji, Miško i ja sedimo do vrata, Maja u sredini. Vozimo se, i odjednom, na krivini, otvore se Miškova vrata i krene da ispada iz kola. Nekako se uhvati za kola i vraća se na sedište. Tek tada taksista shvata i koči. Ne znam gde smo krenuli, ali smo stigli pravo do kafane u Mac Dugal ulici, da proslavimo spas, uz viski.
Govorio je da ga najviše u životu “pomera sa mesta” pesma Angeli negri, Marina Beneta mlađeg. Ništa bolje ne pokazuje unutrašnji dah čoveka, od muzike koja ga preplavljuje. Poslušajte to, taj nesigurni, skoro naivni glas koji se nadvija nad eteričnom pratnjom i dodirnućete Miloševu dušu.
Poslednji susret u Beogradu. O čemu smo pričali? Nemam pojma. Reči su isparile, ostao je viši smisao razgovora, uživanje i nežnost. Valjda se to zove prijateljstvo. Tako lako mu je to išlo od ruke
Pričao je ponekad o dedi (kakvog sam ja mogao samo da sanjam), zajedno su voleli pesmu Hari Belfontea „Jamaica farawell“. Iako deda nije imao sluha tražio je često da mu je mali Miloš peva. Miloš je pevao, a deda verovatno osećao simboličnu snagu te setne pesme pred kraj života.
Desilo se da je dedina tužbalica imala reprizu i na Miloševom kraju:
Sad to say I’m on my way
Won’t be back for many a day
My heart is down
My head is turning around
I had to leave a little girl (Maja)
in Kingston (Beograd) town
Miloš je bio zaljubljen u Maju i Beograd. Imao je sreće što je umro a nije doživeo užas razaranja Beograda. Vrhunski dokaz naše propasti, po imenu Beograd na vodi.
Politika, subota 27. april 2024.
* Tekst za monografiju o Milošu Sekuliću, velikom a zapostavljenom umetniku. Miloš je bio najuspešniji srpski arhitekta i dizajner u inostranstvu, sa nizom zavidnih dostignuća koji su mu doneli svetsku slavu. Njegov projekat „Iwataya” proglašen je za najbolji javni prostor na svetu.
Views: 34
SR_RS 
EN