Позоришна дремка

МЕРА ЗА МЕРУ

Александар Мандић

Преживели смо и ове дуге празнике. Свашта смо радили путовали, туговали, радовали се, наспавали, нашетали и најели. Свукуд смо били, осим на једном месту, у позоришту.

Последњег дана априла, београдска позоришта су спустила завесе и није им се милило да одиграју понешто за дане празника, па и после тога. Проверио сам, и позоришта ван Београда су себи дала велики распуст. Ако сте хтели бар деци да приредите доживљај – ништа од тога. Опере и балет и да не помињем. Исто се понавља сваки пут за државне и верске празнике, позоришта их упорно славе. Зар не би било нормално да баш у те дане, позоришта буду отворена за публику, која тада има и времена и вероватно највише воље да купи, не баш јефтине карте? Било је и људи ван Београда у посети, била је прилика да се и њима нешто покаже.

Исто важи за музичаре. Не оне који су се убили од посла по весељима и свадбама, већ оне које треба слушати седећи у дворанама.

Шта би могао бити разлог овој безобзирности према публици?

Немоћ управа да убеде глумце да играју у те дане. Исти разлог који их мучи када једва састављају редован месечни репертоар који се прави тако да глумци издиктирају своје „обавезе“, па управа гледа шта ће. Незамислива пракса за било коју установу. Обавезе извођача на разним странама, имају предност. Све друго има предност.

А лето? У Њујорку, Прагу, Будимпешти, Лондону, Токију, Паризу, Бечу, Амстердаму, Мадриду…чак и у Кијеву, позоришта раде током лета. Од маја прошле године ради и њихова Национална опера. Кажу да су карте стално распродате.

Овде се сезона заврши половином јуна а почне у октобру. Само је на универзитетима већа `ладовина.

Када би наша позоришта и њихови приходи имали неку везу са оним колико раде и шта зараде на благајни, било би другачије. Како смо само сви спремни да се окомимо на лекаре, рецимо, када не раде довољно у болницама, а ово пролази непримећено. Како то? На несрећу, лекари нам веома требају, за разлику од културних збивања.

Према истраживању Завода за проучавање културног развитка, посета установама културе у слободно време је један од прва три избора за само 6.5% испитаника и чини свега 2.4% свих одговора. Пре неку годину један резигниран уметник је устврдио да се ништа не би десило ако би се затвориле све галерије, биоскопи, позоришта и укинули концерти озбиљне музике; живот би текао даље. Побунили би се ми малобројни којима све то нешто значи, али не би се догодио никакав друштвени потрес. Узалудне су свакодневне изјаве (са којима се слажем) како живот без тога не би имао жар, боју,сврху нити лепоту. Слаба утеха, стварност је другачија.

Доказ: замислимо да телевизије и радио престану да раде. Да се укину професионалне утакмице и да се на телефонима угаси све осим позива и порука. Не може се замислити, био би то смак света.

На овом месту се од мене oчекује тако омиљена кукњава и тврдња да је „цивилизовани свет“ много бољи, а ми најгори. Срећом, разочараћу вас. Српска публика је у тим поређењима ближе врху уживања у култури или око средине просека Европске уније.

Дакле, даме и господо извођачи, потрудите се око своје публике, она је заинтересована и хоће да вас види и чује. Заслужују да их много више поштујете. Биће вам захвална, а можда ће се и мудре главе политичке преварити, па доћи да вас виде. Ако примете промену могли би да повећају тај бедни проценат који издвајају за културу.

Политика, субота 18. мај 2024.

Views: 3