МЕРА ЗА МЕРУ

Александар Мандић

Завист је погана реч, зло које гризе, на пола пута до Љубоморе “тог зеленооког чудовишта”, прикривени бес што се не поседује оно што неко други има.

Иако делује као синоним, мени се чини дa je глагол “завидети” нешто друго. Дивљење нечему што је завидно, што је лепо да постоји и чему се може дивити. “Свака му част” каже задивљеност.

Дакле, завидео сам Милошу, ако се добро разумемо.

Први пут сам га видео у Петој београдској гимназији на бини. Свирају Искре са невиђеном опремом, Хофнер гитаре, Воx појачала… Плави високи лепи гитариста. Нема девојке која мозе да му одоли. Благо њему.

Тада сам се мувао са Елипсама па смо после игранке отишли иза сцене да опипамо (не девојке, нажалост) чуда од технике, први пут у нашем граду. Тако сам видео и тај осмех на лицу које је зрачило доброту и питомост. Милош је светлео у нашем сивом граду.

Од веома успешног оца из Швајцарске, добио је црвени Тријумф спитфајер кабриолет за осамнаести рођендан. Мени, из тролејбуса, привиђао се као Сент Егзиперијев Мали принц, све са шалом који лебди око врата. А био је најскромнији човек кога можете замислити.

Завидео сам му на том миру и сталожености коју је имао, за разлику од мене, Не могу да замислим да се са неким посвађао. И данас га понекад видим кад склопим очи, као опомену и пример.

Видели смо се у Кошутњаку док је правио нову Телевизију Београд. Вукос ме је послао да видим имам ли неку идеју јер сам тада већ био искусан ТВ редитељ. Али, Милош је знао боље од мене како светски студио треба да изгледа, научио ме је понешто.

Касније, у Њујорку сам понекад застајао пред најскупљим излозима на Медисон авенији у којима ме ништа није занимало осим блиставе сценографије. Сретнем га једног дана и питамо се “шта радиш?”. Дизајнирам радње на Медисону, каже. Управо те, са ливрејисаним вратарима.

Милош је доказ да је примењена уметност, баш то – уметност. Таленат, замисао, перфектно извођење, Сврха увијена у лепоту.

Други пут, уђемо Маја он и ја у такси, на Петој авенији, Мишко и ја седимо до врата, Маја у средини. Возимо се, и одједном, на кривини, отворе се Мишкова врата и крене да испада из кола. Некако се ухвати за кола и враћа се на седиште. Тек тада таксиста схвата и кочи. Не знам где смо кренули, али смо стигли право до кафане у Мац Дугал улици, да прославимо спас, уз виски.   

Говорио је да га највише у животу “помера са места” песма Ангели негри, Марина Бенета млађег. Ништа боље не показује унутрашњи дах човека, од музике која га преплављује. Послушајте то, тај несигурни, скоро наивни глас који се надвија над етеричном пратњом и додирнућете Милошеву душу.

Последњи сусрет у Београду. О чему смо причали? Немам појма. Речи су испариле, остао је виши смисао разговора, уживање и нежност. Ваљда се то зове пријатељство. Тако лако му је то ишло од руке

Причао је понекад о деди (каквог сам ја могао само да сањам), заједно су волели песму Хари Белфонтеа „Jamaica farawell“. Иако деда није имао слуха тражио је често да му је мали Милош пева. Милош је певао, а деда вероватно осећао симболичну снагу те сетне песме пред крај живота.

Десило се да је дедина тужбалица имала репризу и на Милошевом крају:

Sad to say I’m on my way
Won’t be back for many a day
My heart is down
My head is turning around
I had to leave a little girl (Маја)
in Kingston (Београд) town

Милош је био заљубљен у Мају и Београд.  Имао је среће што је умро а није доживео ужас разарања Београда. Врхунски доказ наше пропасти, по имену Београд на води.

Политика, субота 27. април 2024.


* Текст за монографију о Милошу Секулићу, великом а запостављеном уметнику. Милош је био најуспешнији српски архитекта и дизајнер у иностранству, са низом завидних достигнућа који су му донели светску славу. Његов пројекат „Iwataya” проглашен је за најбољи јавни простор на свету.

Views: 5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *