Pre nekog vremena, voditeljski par na Radio Beogradu 2 ovako najavljuje svoju gošću:
„Jelena Vesić – teoretičarka umetnosti i kustoskinja sa zavidnom međunarodnom reputacijom, govori o našoj, postjugoslovenskoj, evropskoj i svetskoj umetničkoj sceni, o ideologiji, o hermetičkosti kritičarskih diskursa…
Jelena Vesić daće i analizu načina na koje… kritički gestovi proizvedeni u kontekstu izlaganja raskidaju sa lingvistikom normalnosti klasičnih izlagačkih procedura, zasnovanih na spektakularizaciji individualnih umetničkih radova i figure kustosa, otvarajući prostor diskusije spram šire društvene i političke realnosti.“
Na početku, pitanje za Jelenu
„ Kad slušaš to, to je deo tvog teksta, je li ti jasno to odmah, ili moraš ponovo da čitaš?
– Pa, mislim, meni je jasno, ali to ne mora da znači od, kako da kažem, od moje misli do mojih reči, a onda zatim od tih reči koje su na papiru, pa do nečeg drugog učenika, uva, misli, izgovora, govornog aparata, postoji nekoliko momenta prevođenja. Tako da to što je meni jasno, ne mora da znači da je jasno…Ne mislim da se nešto što možda zvuči komplikovano može reći veoma prosto…neki put je jednostavno komplikovano.“
Obično je komplikovano baš zato da ne bi bilo jasno. Zatim, Dr. Vesić kaže o svom doktoratu:
– Tema mog (doktorskog) rada su kustovske prakse koje sam sagledala specifično, koje sam sagledala ne toliko kao neku istoriju kustovskih praksi u smislu kako su one institucionalizovane, što kažemo… kuriranje izložbe. Nego, malo šira jedno sagledavanje jedne društvene funkcije kustovskog delovanja… pa sam povezala tu opšte i etimologiju i značenje, dakle, izvučeno reči kurator za neke oblike legaliteta u rimsko doba. S jedne strane, u prošlosti, kao to su neki koji su vodili brigu, pa je bilo kustos za žito, pa je svaka žena imala svog kustosa i tako dalje.
– Dakle, nije imala pravo glasa.
– Pa, da, i znatno pre toga, ali svaka mlada žena imala svog kustusa dok ne dobije svog doživotnog kustosa, muža… A dok, recimo, ako to posmatramo kao neki oblik kustosa, inter humanog, da kažem, podređivanja ovde i po rodnoj osnovi u nečemu što vodi ka budućnosti, a takođe se izvodi iz kustovske prakse, jeste, znači, taj neki, da kažem, kurejting ili kako mi kažemo ovde kustosiranje, koje moramo da radimo danas svaki dan recimo kroz internet, ali takođe se i takođe postoji i taj neki da kažem bezimeni kustos koji je algoritam danas, tako da ovaj sam posmatrala funkciju kustoskog delovanja, da kažem, od Rimado ovoga što zovemo algoritamske forme uprave.“
Drugim rečima, od Rimskog carstva do interneta — sve je kustosiranje. Danas izgleda da su ti umetnički disk-džokeji važniji od autora koje predstavljaju, pa se i potpisuju kao autori.
Nije moglo proći bez pitanja o Marini Abramović i SKC plemenu:
„ – Marina Abramović je nešto uspela što celo njeno društvo iz SKC-a nije ili ima se osećaj da je ona se jedina izvukla…
– Pa, ne znam ni čak da li nisu toliko spektakularni, recimo, svastike Raše Todosijevića sa tim gromoglasnim natpisom „Bog voli Srbe“, su veoma spektakularni.
– I svuda odlično prolaze. I svuda prolaze odlično!“
Tačno. Gospodin Todosijević je za to dobio i nagradu SANU.
Kako bi bilo da je gospodin Teodosijević umesto reči „Srbe“, uz kukasti krst gromoglasno okačio „Jevreje“, i izlagao svoj rad. Pošto je umetnost univerzalna, i to bi sigurno odlično prolazilo.
Zatim se govori o radu Darije Radaković, takođe pristalice SKC ideja. Njeni radovi su slogani „Budite ljudi, iako ste Srbi“ ili „Srbija da prizna agresiju, srbi (sa malim slovom, naravno) da priznaju genocid i da plate ratnu odštetu“. Izložba je najavljivana pod sloganom „I krivi i dužni“, a trebalo je da piše i „Srebrenica“, ali firma koja iznajmljuje bilborde je cenzurisala ovu genijalnu zamisao. Na izložbi je prikazan i vrlo originalan rad, testere ukrštene da čine kukasti krst.
Vratimo se radio emisiji u kojoj sledi krunski primer. Rad umetnice Darije Radaković, Guska, kao odgovor na čuveni Dišanov pisoar. Podsećanja radi, Dišanova Fontana nije bio samo predmet, nego ideja da je dovoljno nešto proglasiti umetnošću da bi to postalo umetnost. Redimejd, na novosrpskom. Dakle, ovako kaže voditelj:
„ …Mi smo odabrali iz tvog iskaza jednu stvar koja nam je vrlo razumljiva, za razliku od one malo pre.
– (Snimak Jeleninog govora) Meni je fantastičan rad umetnice Darije Radaković koja izlaže gusku kao sa potpisom Ermut[i], gde na određeni način problematizuje i čitavu tu umetničku dihotomiju umetničkog dela, neumetničkog dela, upotrebnog, ne upotrebnog umetnika, običnog radnika, umetnika, umetnice, što je još i bitno.
Vrlo je interesantno pisoar je u krajnjoj liniji šta je to mislim koje je svojevremeno Dišan izložio i što je postao baš jedan ogroman simbol i deo svake teorije da kažem izloženosti. Ali pisoar je znači to jedno mesto znači gde urinira beli muškarac koji stoji uspravno. Ovde sada imamo gusku kao simbol jednog novog vremena dakle subjekt a danas mislim to je više i kraj sveta belog muškarca na određeni način.“
Izgleda da su muškarci drugih rasa urinirali kojekude, a samo beli su viđali pisoar. Pisoarski identitet.
Dr. kustoskinja nastavlja:
„Taj rad to indicira, on ulazi naravno u dijalog sa Dišanom kao što su mnoge i ženski i feministički umetnici i mnogi umetnici ulazili u dijalog sa, ali on pokazuje da današnji subjekt više ne stoji uspravno. On pokazuje to jedno devastirano stanje sveta ili stanje barem starog sveta, onog sveta prosvetiteljstva i onog sveta modernizma koji se na ovoj izložbi kroz savremene radove dekonstruiše.“
Na to voditelj, kome je sve to vrlo razumljivo, kaže:
„Dakle, ja sam doživeo to kao remek delo (sic), rad Darije Radaković Fontana 2017. godine. Dakle, umesto fontane, umesto pisoara, tu je uzeta,(bolnička) guska. I jako si dobro objasnila koja je promena se desila u međuvremenu sa tim belim muškarcem iz 1917. godine... Danas on leži, dakle danas je bolestan, na samrti, više nije uspravan i tako dalje i tako dalje.
– Nema više šta da nam kaže ….“
Sa njim je gotovo, dok žene raznih boja cvetaju. I tako, posle jednog veka, od Dišanovog pisoara do bolničke guske, upisuje se smisao u razne Readymade koještarije, sve se može proglasiti za Delo. Ako je ovo kraj “belog muškarca”, to je i kraj razuma u savremenoj umetnosti.
[i] Ermutigung“ na nemačkom znači podsticanje nekoga ko je klonuo da ustane.
Novosti, Kultura, utorak 12. maj 2026.
Views: 49
SR_RS 
EN